Kod doktora Glušice

"U moje vreme nije bilo baš popularno da kažeš da živiš na Dorćolu", reče Duško Glušica, moj zubar. Idem u njegovu privatnu ordinaciju otkad sam se doselio u Dobračinu, pre dvadesetak godina. Lečio mi je gangrenu, karijes, skidao kamenac i napravio jedan porculaner, četvorku. 

Već neko vreme imao sam gnojnu kesicu na desnima iznad jedinice, što je ukazivalo na pojavu infekcije. Zub je lečen od gangrene, možda devedeset osme, devedeset devete, uglavnom još dok sam bio student, kod zubarke u blokovima blizu Studenjaka. Godine su učinile svoje i verovatno se gangrena vratila, pa me je u jednom trenutku zub i zaboleo. Iz tog razloga sam posetio doktora Glušicu, čija je privatna ordinacija bila blizu mog stana, sto, sto pedeset metara niz ulicu.

"U gornjem delu, iznad Dušanove, imali smo posebnu mesnu zajednicu i nikada nismo smatrali da smo s Dorćola, a sad je živeti na Dorćolu i hvaliti se time  postalo prestižno", nastavio je. "Kad sam išao u Prvu gimnaziju, nije bilo nimalo bezbedno. Harale su romske bande, Isa, kasnije i Džej i njegovi. Skidali patike, uzimali novac. Mene nisu dirali, zbog govora tela. Govor tela je jako važan u socijalnim interakcijama. Oni koji su hodali podignute glave i širili se bili su potencijalne mete, zato što su na njih gledali kao na konkurenciju. Ja spustim glavu, gledam svoja posla, hodam nezainteresovano, ne gledam ih, a oni misle, kao ovaj neki smotani štreber, i ne diraju me. Čak sam se sa nekima i sprijateljio i ponekad ih molio da saznaju ko je od njihovih nekom od mojih drugova skinuo patike. Ponekad bi im, zbog mene, vraćali stvari.”

Pogledao je snimak mog zuba i rekao mi da je proces ponovo počeo i da mora da se izvrši resekcija, da može, ako želim, da mi zakaže kod njegovog prijatelja, profe. Da mi je to najbolje rešenje itd.

Nešto me je bilo pritislo tih dana, neka teskoba. Hvatala me je, izgleda, kriza srednjih godina, a i tenzije u društvu su svakim danom bile sve veće. Čini mi se da nikad takva podeljenost nije bila, čak ni devedesetih. Sve mi se to nekako skupilo, a i zub me zaboleo, pa sam se požalio doktoru. Poznato je bilo da je Glušica, osim što je bio dobar zubar, imao sposobnost i da uteši uznemirenog pacijenta. Možda je to bio jedan od razloga što su većina njegovih pacijenata bile žene srednjih godina. Jedna mi je, drugarica moje žene, i preporučila doktora Glušicu. Počeo je da mi priča kako je život pun izazova, i kad izgleda da nema izlaza, da se ipak neki pojavi. Da ne treba gubiti nadu i padati u očaj. Da treba stoički gledati na život.

Kako je rođen u stanu gde mu je sada ordinacija, pedeset prve. Baš u stanu, ne u bolnici. Otac mu je bio general, rodom iz Like. U to vreme je bio na položaju. Zbog loših uslova u bolnicama u Beogradu, te pedeset prve, njegov otac je odlučio da se njegova majka porodi u stanu. Doveo je doktora i babicu. Ubrzo nakom njegovog rođenja, zglajznuo je i završio na Golom otoku. Pet godina je bio na robiji.

"Moj otac je bio briljantan", rekao je Glušica.

Pričao je da zbog oca nije bio omiljen kod vlasti. Da posle završenog Stomatološkog fakulteta nije mogao da se zaposli nigde u gradu, već je morao da stažira u Sopotu. U Sopotu je nastavio da radi i posle odsluženja vojnog roka. Kaže da su ga tamo zavoleli, da su mu nudili kuću, ali da nije mogao da prihvati jer bi ostao bez stana u centru Beograda. Početkom devedesetih se otisnuo u privatnike, odnosno, otvorio je svoju ordinaciju u stanu gde je rođen. Rekao je da je tri puta konkurisao za oficirsku školu, ali da su ga sva tri puta odbili. Na kraju su ga poslali u Trebinje kao bolničara. Ali mu se ipak posrećilo. Kapetan, komandir voda, čitajući njegovu biografiju video je da je stomatolog, a u Trebinju takvog nije bilo. Kaže da ga je kapetan pitao zašto su ga poslali u bolničare, a ne u oficirsku školu, da mu je odgovorio da ne zna, da su možda pogrešili itd.

"Moraš biti malo i  dvoličan", savetovao me je Glušica. "Ne moraš sve da kažeš".

Kapetan mu je rekao da mu njegovi pošalju diplomu. Kada je diploma stigla, počeo je da radi u ambulanti pri kasarni. Dobio je od vojske na korišćenje stan u gradu, tako da nije morao da spava u kasarni. Dolazila mu je i devojka svakog meseca.

"Ništa nije tako kao što izgleda, i ko zna zašto je nešto dobro", rekao mi je. "Mnogo sam bolje prošao nego da sam otišao u oficirsku školu, a toliko sam patio kad su me odbili.  Da sam počeo da radim u domu zdravlja ovde pored nas, a ne u Sopotu, možda se nikad ne bih usudio da otvorim svoju ordinaciju. Tako da tebi savetujem - samo mirno i strpljivo, nemoj da zaoštravaš situaciju ni kod kuće ni na poslu. Na ponos i inat zaboravi, to ti ništa dobro neće doneti, gledaj samo svoj interes."

Onda smo pričali i o ženama, o braku, njegovoj deci, prijateljima.

"Ti ne poznaješ žene", rekao je posle nekoliko mojih izjava. "One nisu kao mi, one su drugačije, iracionalne su. Brak je interesna zajednica. Da te neko pridigne, podigne…"

Nisam se složio sa njim po tom pitanju. Ja, večiti romantik. Ali sam kasnije duboko promišljao o njegovim rečima. 

Zakazao mi je operaciju za sledeću nedelju. Našli smo se ispred profine ordinacije, u Balkanskoj, malo niže od hotela Moskva. Padala je kiša, kasnio je, pa sam ga pozvao telefonom. Javio se i rekao da stiže za desetak minuta. Bio sam vidno uznemiren kad je stigao. Ne volim da kasnim, od toga me hvata panika. "Ne brini ništa, svi kasne. Dobra je osobina biti tačan, generalno, ali ako malo zakasnimo nije smak sveta", rekao je zatvarajući kišobran. Ušli smo u ordinaciju, predstavio me je doktoru, profi, i otišao. Operacija je protekla bez problema, zub je spašen.

Glušica mi je u svojoj ordinaciji, posle dve nedelje, skinuo konce i pogledao ranu. Rekao je da je sve u redu. Kao i obično, malo smo i popričali.

Idem kod njega u poslednje vreme češće nego što je potrebno. Uvek uz beljenje zuba dobijem i besplatnu psihoterapiju. Često se sretnemo i u prolazu. Zastanem, rukujem se sa njim. On me obavezno pita da li sam dobro. Klimne glavom i kaže: "Samo onako kao što sam ti rekao i biće sve u redu."

Autor Milan Neđić