Kofer za nestale dane

Jutro se probudilo. Čim je otvorilo oči, umilo se prvim, izvorskim zracima sunca, koji su pritom padali svud po gradu, u tankim slapovima, osim po onim, najskrovitijim mestima, koja odavno sunce nije ogrejalo. Ne zato što sunce ne može stići do njih, već ona ne vide sunce, čak i kada ih kojim slučajem osvetli. Ne, nisu ta mesta slepa, jer i oni koji nemaju vida, bolje vide svetlost od onih koji ne priznaju da svetlo postoji.
Na jednom takvom mestu, živi, a da joj je do života nije, žena, iako to nikada nije postala, a devojka nije ostala, jer joj vreme nije dalo, baš kao i svakom biću, što mu mladost odnese. A ni nju, tu mladost, nikada nije imala, jer su je, umesto nje, imali drugi. Neki su joj je oteli, a nekima je sama davala, srećna, kao što darivanje uvek radost donosi. Delila ju je kao rođendansku tortu, sa redom voća i redom preliva od čokolade. Nije ona imala ni tuge za njom, samo je se sećala, kao što se sećala zaboravljenih slika i bljeskova munja s nekom izgoveronom reči, osmehom, pogledom, predelu na koje srce promeni ritam, mirisu što je pokatkad dodirne, poznatoj melodiji, što je zagolica ispod kože, glasa, šapata koji dune kraj nje kao povetarac... Sve njih, da bi ih sklonila, a da ih drugi ne bi našli, držala je pod starim krevetom, u koferu kome je odavno izgubljen ključ. Taj kofer je služio za slaganje njenih dana, kada nisu hteli da se predaju noći, kao što je red, kao što je od početka sveta. Neki dani su joj napravili pravu pobunu, skoro do same revolucije, jer su hteli svoju slobodu, da ostanu, svako za sebe, u večnosti, a pritom ni malo ne mareći da žive mimo njenih godina.
Eto, zbog toga ih je morala trpati u taj kofer za letnja porodična putovanja, koji je otac davno kupio. Ali, nikada nije mogla naći taj ključ od kofera, otkad je majci ispao iz njene braon tašne od skaja. Od tada je kofer osuđen za ostanak kod kuće, da čuva dom od zalutaluh duhova, svaki put kada su oni odlazili na more. Tada su, kao nekada njega, neke moderne torbe na patent zatvarače, zasipali morskim kamenčičima, praznim školjkama i vlažnim, slanim kupaćim kostimima...i unosili miris borovine, u povratku s letovanja.
Pod njenim krevetom, kofer se silno borio sa prošlim, pobunjenim danima, da ne odu tamo gde im nije mesto. Čak i neke noći su tu ostavljene, da dosanjaju ono što nisu stigle, jer su bile budne kad nije trebalo. U jednoj posebnoj pregradi, sa mrežom, kao za ribe sa lošom sudbinom, gde su se obično pakovale cipele i dušek za plažu, zaplele su se pocepane sličice svakakvih prizora, čitav album njenog ukomadanog života, sa puno duplikata, a neispunjenih mesta, gde je čekala onu pravu sličicu, da je zalepi na upražnjeno mesto. Tu su boravili mnogi njeni iskoraci, preskoci, oni s greškom, kada nema nazad, sa ukrštenim, iskrivljenih stazama, kao na dečijem autodromu. Tuda su tumarali i sudarali se u gomili, jedan golub, ranjenog krila, mače s metalnim kolutom oko vrata, čak i njegov pocepani mjauk, jedan bosi cigančić, koji ju je povukao za rukav i tražio koji dinar, stara žena u podzemnom prolazu, koja je nečujno šaptala nešto o gladi... A ona je kraj njih samo tako prošla, nije se ni zaustavila, kao da nikada nisu postojali. Žurila je, da joj neko ne bi zamerio što kasni... profesor u punoj učionici, mladić na ćošku bulevara koji je nestrpljivo čeka, vlasnik firme u kojoj radi...da joj ne kažu kako opet kasni, to nije lepo, to nije u redu. A ona je žurila, uvek, a nikud nije stizala. Uvek je lovila poslednji čas, kada svet već menja oblik. Ili stigne tek posle, nakon katastrofe. I tako iznova, nakon puno takvih smakova sveta. Posle svakog, sve više se sužavao njen osmeh, koji su na njoj svi tako voleli. Ako su ga zaista voleli, zašto joj onda nisu dopustili da ga zadrži?
U toj mreži je bio i poljubac koji je još čekao, jutarnji, topli, što bezbolno vadi san iz dušnika, uz dubok izdah. Tu se slepilo nekoliko pisama, nikada poslatih, sa dva primljena, ali nepročitana na vreme, kada im je odavno prošao rok trajanja. Sama su sebi uzalud skupljala papiriće iskidane od razočarenja.
U jednom romboidnom okcu mreže, zaplelo se neko telašce, još nedovršeno, a ipak savršeno. Liči na dete, mada još to nije, jer nikada nije moglo postati. Neko ili nešto mu nije dalo. Zato je plakalo, bez glasa, jer ni glasne žice nije moglo imati. Plakalo je za majkom, koju je moglo imati, da su joj to dozvolili. Bilo je samo, napušteno od sveta, kako onog dole, tako onog gore. Njegova majka bi osećala bol, da joj nisu dali lek protiv bola, lek od utehe, govorili joj, lagali, da će majka ipak jednom postati. Niko joj nije rekao da uteha, kada se ubrizga u venu, polako pretvara krv u otrov, dok aorta ne popuca.
Jedan morski talas, kome je na kraju leta pobegla, a more je htelo samo da se pozdravi s njom, do sledećeg viđenja, uporno je bučno valjao morsku travu s dna kofera, zajedno s peskom kojim je punila crvenu koficu. Hteo je da je zagolica, da se seti mora, a rekla mu je - "do idućeg leta". Zato ona taj kofer nije ni otvarala, da se ne bi sećala svega što je rekla, obećala, a najviše onog što nije. Da ne bi žalila za onim maĵčinim poljupcem na njenoj izmaknutoj ruci, koji je jedna majka želela svojoj kćeri da pokloni, da poljubi ruku koju je rodila, zbog brižnosti nad majčinim krevetom. A njoj je tada bio već najveći poklon što joj je dala život. Nije razumela da je majčina zahvalnost bila za njeno postojanje, kćeri, kakvu je oduvek želela. Ali, ni u najcrnjim snovima nije mogla toj kćeri poželeti da gleda majku u tom namučenom krevetu, koji je cvileo od borbe na njemu, za život, koji se tako više nije mogao zvati. Nije nikad mogla zamisliti da će belu postelju, bele ruke, njene kćeri bledog lica, zatezati i beleti nekoliko godina, dužih, nego što godine inače traju...
U levom, donjem ćošku kofera, sedela je mala, tužna lutka, bez jedne noge i treptala jednim plavim okom, dok joj je drugo bilo otvoreno i ljuto, jer je nije poklonila pegavoj drugarici iz parkića, dok je još imala svu kosu i čitavu nogu. Ako je ona već nije volela, samo se igrala s tim medvedima, zašto je onda nije dala toj devojčici koja ju je jako želela?! Ona bi je sigurno čuvala i volela! A samo to joj trebalo, da je voli neka nežna devojčica.
Iza lutke je virio cvet, koji nikad nije postao plav, kako joj je cvećarka cvetnog jezika obećala, još dok je bio zrno semena. To zrno je izraslo u nešto, što je tek malo podsećalo na cvet, ali nije imalo boje. Cvet bez boje! Ko je još to video! Bacila ga je, kao nepotrebno biće. Ona je htela plavi cvet, boje očiju njene drugarice. One, koja nije više nije mogla da je čeka na trgu. Jer, postigla je već sve ono što ona nije. Ali, zašto je žurila, zar je toliko morala da bude tačna, revnosna, da ispuni ono što su joj svi tražili? A za svoju drugaricu nije više imala vremena, dala ga je drugima. Kao nekada, kada su išle zajedno u školu, uradila je prva pismeni zadatak i napustila učionicu.
Čitav život je uspela da odživi, dok ona, njoj zakleto verna, a koja je ipak izdajnički ostala, eto, još nije ni saznala šta je to - život. Njena druga, njena sestra po mislima, sada je već tamo gde žive zvezde, sada je spoznala ono o čemu su nekad znale satima da pričaju, tu skrivenu budućnost iz prevrnutih šolja kafe dveju drugarica smejalica, zaljubljenih u svaki novi dan, čak i onaj kišni, sa olujom. Jer, na kraju, znale su da uvek imaju jedna drugu. "Uvek", ta reč je toliko ljigava, varljiva, može da slaže, a da ni ne trepne. Ništa manje sramna i priprosta je tvrdnja, da vreme prolazi. A ono stoji, maše i smeška nam se. I mi njemu isto tako mašemo, a ne shvatamo da smo mi u vozu, a ono na peronu.
U svojoj krivo naučenoj zabludi, odlazimo, redom, jer su nas tako naučili oni crvljivih zuba i sumpornog daha, samo da bi nam se posle u lice cerili i sladili. A ne znaju da su upravo oni u varci, jer misle da će večito u tom sladu živeti, a zapravo su na ivici bezdana, u koji će se tek sunovratiti, sa svim onim užasima koje su nam priredili.
Dotle, ona će kriti svoj kofer, iako još ni sama nije znala pravi razlog, ispod svog kreveta sa dušekom, na kome su se odavno, sve suze i krv, bolesna od nezačetih krugova, isprale i presušile. A dugo ih je čuvala, da ih vrati onom koji ih je i izazvao da izađu iz nje, da joj žila kucavica postane samo šuplja cev. Ne, nije mogla, sve i da se postarala to i da učini, jer krv se može poslati samo onom kome je potrebna. A njemu nije trebala, naročito njena, nije bila njegova krvna grupa, jer je njegova zaprljana od nečiste savesti. A i ta savest... tako je precenjena, toliko je veċ usta izgovorilo njeno ime, pa nije ni čudo što se opoganila. Oni, koje je ta, samozvana - savest, napustila, nimalo ne pate za njom. Pa, eto, i njoj nije trebala, ni tuđa, ni njena, takva samozadovoljna svetica, koja se samo šepuri svojom bogougodnim perjem, koja je je oduvek imala nameru da se prišljamči uz one najveće, kao što su Ljubav, Vernost, Prijateljstvo, a zna dobro da nikada tom društvu ne može pripasti. Ona se večito preispituje, a zapravo pokušava da nađe opravdanje za sebe. Pa, šta će joj onda, ta savest?! Neka bude čista nekom drugom, ako želi!
Njoj treba Zaborav... zaborav na neke kamen- reči sa brzopletih usana... njene reči svom ocu. Sada je kasno da ih vrati, stigle su mu do srca, poput metka. A nije znao da je tane ćorak. Ipak je osetio bol, kao da je pun baruta, jer masa i ubrzanje, udruženi, mogu imati razornu moć. Mogu...mada, srećom, samo je lakše ranjen. Zaceljen je uz osmehe i šetnje po gradskim parkovima, dok je svojoj kćerki pričao kako ju je tu dovodio da prohoda. Ali, njene reči, koje je sama izgovorila, kao rikošet su se obile svud po njoj. To je shvatila one noći kada se gasio njegov pogled, sluh, dah... Te noći, uz borbu očevu za vazduh, peglala mu je košulju za poslednji, neplanirani, ali izvestan put. A rukave još nije stigla opeglati... Jer, iznenada, začu tišinu iz njegovih pluća. Kada mu je dotrčala, prinela je glavu njegovom srcu, koje je imalo još nešto da kaže. Dve suze, iz oba njegova oka su zastale, dok se pozdravljao sa svetom. A od celog tog sveta, mogla su videti samo sedefno belo, obeskrvljeno lice njegove kćeri. Nakon očevog tihog polaska, usred noći, danima je reči, one prave, koje je htela svom ocu reći, sitnila s komadićima hleba i s prozora prosipala očevim golubovima. A oni su čekali ruku starog čoveka, koja ih je do tada hranila, nisu hteli da kljucaju iz druge ruke. Sve dok glad nije nadvladala... Glad uvek pobedi.
U koferu pod krevetom, bila je i jedna pletenica devojčice, koja je ostavljena tu da spava detinjim snom, da zauvek ostane devojčica, u jednoj maramici sa nacrtanim zekama, macama i cvetićima. Svežnji požutelih svezaka sa nepregledanim zadacima, neispisanim pesmama, čitavim nedovršenim romanima i pričama, na početku kratkim, a onda produženim u beskraj, čekalo je da budu konačni celi. Bilo je tu i sakrivenih fotografija, koje nisu smele da izađu na svetlost dana od stida, ulaznica za bioskop, na poleđini ispisanih datumom i nazivom filma, dnevnici, nekada mesecima ispreskakanih stranica, a pokatkad i više godina.
Tavorilo je tu pregršt mapa sa zemljama kojima je htela poći, šarene ulice na papiru, brodovi, prekookenski i prekosvemiski, i jedan zaboravljeni imenik. Samo jedan broj iz tog išaranog, isprecrtavanog imenika, mogao ju je odvesti na mesto kome ime još nisu smislili, jer bi to ime bilo najraskošnije, najmelodičnije, a niko nije mogao da se seti takvog. Retko ko je te daljine posetio, a da nije kročio iz svoje ulice. Samo da je taj broj pozvala...

Jutro se već umorilo, pa je otišlo malo da odmori, da preda smenu straže danu, širokom i veoma otvorenom za svaku priču. Osetila je i ona da je ovaj dan od onih, koji mogu biti neukusno nametljivi, s kojekakvim pitanjima i razmatranjima, pa je htela i njega da stavi u kofer. Ali, dan se ne dade. Osvetlio joj je svaku misao, pa je morala da zažmuri iza očiju, jako, kao kod lutaka, kada se zategne vrpca koja drži oba oka. Htela je samo da spava, da taj dan prođe, da dočeka noć, pa i sledeći dan i noć, a ona samo da spava, spava...
A dan je jakim zracima sunca naredio da jurišaju na njene prozore. Ona je stavila zastor tužne oker boje, tužne, jer ne može da bude žuta. A onda je dan spremio i olujni vetar u pohod na njene zamagljene prozore, takav, da joj se stakla u ramu zatresu od straha.
Ta borba je pokrenulo čitavo njeno telo, koje je takođe zaboravila da ima. Uhvatila se ukoštac sa danom, pa ga čak i uspela dohvatiri za rep. To je bio momenat kada je dan bio najslabiji, kada se spremao da zamakne iza prvog sutona. Njegov strelast rep, kao u nekog velikog gmaza, zamalo joj je ostao u ruci. Potrčala je za njim, puštajući sunčeve zrake, koji su od tog dana još preostali, da se cede, kao sok od velikog grejpfruta, svud po njoj.
Usput je sretala lica, zgrade, izloge, presvučene ulice, koje dugo vremena nije videla. Činilo joj se da se obrela u tuđem gradu. Uputila se u prvi park, za koji je nekad znala, ali ga više nije bilo. Potražila je neki drugi park, bilo koji, makar i tuđ. Nakon čeriri ulice, naišla je na malu oazu usred betona, sa nekoliko stabala. Tu je bila i klupa, moderna, metalna, ne od onih, nekadašnjih, drvenih, ofarbanih u zeleno.
Dugo je sedela na njoj i smišljala kako da pobegne od svoje sobe, tog škripavog kreveta i kofera pod njim, u kom su stanovale krivnje, njene, krivnje drugih, kao neke komšinice svađalice, gložile se između sebe, ogovarale, upirale prst jedna u drugu, treću, vikale međusobno.
"Ti si kriva!"
"Ja?! Osim što si kriva, još si i bezobrazna!"
"Izvini se makar, možda ti oprostim."
"Nemaš ti šta da mi oprostiš! Ti si kriva za sve! I tačka!"
Takvu dreku su u nedogled stvarale, te večite krivnje. Nije mogla pošteno da se naspava od njih. Činilo joj se da je svet iskrivljen od silnih krivica. I kako ona sama, samcita, da se pomiri sa celim svetom...?!

Najednom, u krošnji stabla pod kojom je bila klupa na kojoj je sedela, začu se kreštanje neke ptice. Učini joj se, baš njoj namenjeno. Kao da je graktanjem htela da joj zaokupi pažnju, pa kad je u tome uspela, stane da peva jednu pesmu, ali ljudskim rečima, kao u nekoj basni. Pa, da, ona i jeste u basni, celog svog života! Njoj nije namejena bajka, već basna!

Zaključaj! Otključaj!
Otključaj! Zaključaj!
A gde je ključić?
A gde je ključić?
Odneo ga kljunčić!
Čiji kljunčić?
Čiji kljunčić?
Čavke gravke!
Čavke gravke!
Čavka će ga sakriti
u gnezdu pored čavčića
kada čavčić poleti
ključić će ti doneti.

A zatim, da je imala kome se zakleti, raširenih očiju od sopstvene neverice, pred njene noge pade nešto, što joj se učini da je jesenji kesten, iako je tek proleće. A možda je ona, skrivajući dane, napravila manjak u njenom kalendaru ili pak, višak, te je sada neka naredna godina. Da, biće da je ona sada u svojoj budućnosti...
Ptica je opet graknula. Kao da joj je htela reći da ućutka već jednom svoje smešne misli i pogleda taj "kesten" kod njene leve cipele.
Savila se ka zenlji i podigla zavežljajčić. U njemu je bio ključ čudnog oblika. Zagledala ga je dugo. Činio joj se poznatim. Ptica je graknula još jednom, za pozdrav i odletela, uz glasan šum krila. Dugo je gledala za njom, dok se ptica nije stopila s tminom, koja je upravo nailazila.
Stavila je ključ u desni džep i lagano se vratilla u svoj dom, koji joj više nije bio onako mračan, već topao od ulične svetiljke, koju su konačno popravili. Popalila je sva svetla koja je imala, da stignu u svaki kutak. Uzela je ključ i sagla se pod krevet da izvuče kofer. Da, to je ključ koji je ispao majci, pre mnogo godina, iz njene male braon tašne. Sada je sve dane, tmurne, sva kajanja, sve neizgovorene oproste za dato i uzeto drugima, a naročito sebi, lepo obučene laži, istine u dronjama, gluva obećanja, pretvorne sreće...sve je ih je sada mogla, tako neopeglane, u gomili, zaključati. Da ih nikada više ne vidi i ne čuje i možda...baci u reku.
I krenula je da to i učini. Ali, u momentu, baš kao figurica sa police, koja je predstavljala devojku koja zahvata vodu iz bunara, zastade, u istom tom položaju. Samo što je njen bunar bio mnogo dubok, dublji i od nje same. A to je bila ta njena bolest, za koju ni jedan lekar, vidar, šaman, vrač, nije mogao naċi uzrok, kamoli lek. Zatim, širom otvori kofer i hrabro baci pogled preko njega, sve sa onim ključem. I ništa strašno joj se nije desilo.
Ostavi ga tako razjapljenog, da svetlost iz prašnjavog lustera svetli nad njim cele noći, dok ne stigne odmorno jutro sa svojim svetlom, kao pojačanjem. Ako u tom koferu ima demona, sami od sebe će se uništiti, pretvoriće se u prah.
Tu noć je, nakon dugo vremena, celu prespavala, kao da je najduža u njenom životu. Jutro je odavno otpratilo noć, a ona je i dalje spavala. Sanjala je kako je otvoila oči i ugledala kofer na podu, kako ga je i ostavila. Samo što je u njemu sada bilo sve složeno, po datumu, po prvom slovu u reči, značenju iz rečnika, čak i po bojama. Kao da su ga vile cele noći slagale. A biće da jesu, jer ona nije. Znala je to zasigurno, jer je za to vreme sanjala, sve ono što je htela, a nije mogla, nije stigla, nije smela...Da je obukla letnju haljinu, iako je tek proleće, jer je u njoj lepršavija. Sanjala je kako je onda krenula iz svoje sobe, odlučna, da uradi to već jednom, da preuredi svaku složenu misao i pretvori u prostu, da pusti korak, da oslobodi sve zaparložene reči iz suvog grla, da vrati ulicama, ljudima, cveću, prava imena, da vrati jasne boje...da istera mrak iz svojih pluća, da prodiše.
Već na pragu ju je čekalo ono mače s okovom preko glave. Nije mu se iznenadila, to joj je bilo sasvim očekivano. Dok je mjaukalo, uspela je da mu svuče taj metalni obruč, koji mu je neko, očigledno, iz čiste okrutnosti natakao preko glave, da bi ga, dok raste, sve više gušio. A mačići brzo rastu.
Kod prvog ćoška, srete cigančića, koji ju je onog davnog dana vukao za rukav i dade mu nešto novčanica iz levog džepa, gde je držala krupan novac.
Zastade kraj starice u podzemnom prolazu, otrča do prve pekare i donese joj veliki trougao bureka.
Niz ulicu srete svog oca i reče mu da joj je žao, nije tako misila... a on njoj, da je to i tada znao.
Zatim krenu u sledeću ulicu, s rečima da će se uskoro opet videti, da ga ona samo čeka kod kuće. Naiđe i majka, sa osmehom, koji je osvetljavao dan. Rekla joj je kako je najsrećnija ćerka, jer joj je baš ona majka. A majka se zaplaka, sve ljubeći joj ruku. Ovog puta je nije izmakla. Pođe i ona dalje, u očevom pravcu. Još dugo je mogla videti njen osmeh, jer se stalno okretala ka svojoj kćeri, dok je išla niz ulicu. Nije htela da joj kaže da li ide nekud dalje ili će i ona doći kući. Pomislila je da ne želi da je prevari, da je bolje ovako. Rastanci su lakši kada se prećute.
Na uglu treće ulice, mahao joj je nekadašnji dragi. Prišla mu je i šapnula mu, najtiše, u nadi da je možda neće ni čuti, kako se silno radovala svakom trenu s njim, a proklinjala svaku sredu, kada je otišao. A sada, žao joj je tih sreda...što su one krive.... On je samo ćutao i pošao rukom da pomiluje onaj pramen kose kojim se uvek igrao dok su jedno uz drugo gledali stare filmove. Dopustila mu je, nije se izmakla, iako je obećala sebi, nikad više...On je opet krenuo, ovog puta, kao da kažnjava samog sebe, putem koji je sam sebi nacrtao.
Gledajući za njim, tako zamišljenu, prenu je poznati glas koji joj je pozvao ime. Pre nego se okrenula, znala je da je to ona, njena drugarica, koja sada živi u budućnosti. Njihov zagrljaj je bii toliko snažan, da nije bilo uličnig svetla, ne bi se znalo koja je koja. Pričale su dugo. Jedna o budućnosti, baš kakvu je u šolji kafe videla, a druga o svojoj prošlosti. Dugo su pričale, nisu mogle da se odvoje. Kao nekada, kada je nakon večernjeg izlaska, svaka žurila svojoj kući. Dogovorile su se da se uskoro opet sretnu, na starom mestu, na trgu.

A onda, spustila se na stanicu, koja je tu nekada postojala i prvim vozom koji je naišao, otputovala na more. Sedela je na plaži, na kojoj se igralo puno dece, bilo je i beba. Ugledala je dete koje je imalo njen osmeh i osmeh njene majke. Prepoznala je svoju nerođenu kćer. I ime joj je znala. Dugo su se igrale na peščanoj plaži, gde joj je punila crvenu koficu, poput one, koju je i sama imala. Rekla joj je, nazvala ju je...tim anđeoskim glasićem - mama! Plakale su zajedno od sreće što su se konačno našle. I ona je majka! i ona je tu radost doživela!

A onda, sa mesta gde je davno bila telefonska govornica, okrenula je onaj broj sa zgužvane strane imenika. Javio se glas, najlepši ikada. Pozvao ju je da dođe u park koji je nekada bio na tom mestu.

Otišla je. I nije se vratila.

Ivana Đorđević