Kolač od ništa

Sredina aprila meseca 1999. godine, toplo, prolećno veče, ali nekako sablasno tiho, ne čuje se dečja graja sa igrališta, čak i lastavice pod strejom  ćutke sklapaju gnezdo. Ne rade škole, ne rade vrtići. Učimo slova kod kuće. I učimo lekcije iz ljubavi i nežnosti. 

Sedimo na terasi, moja šestogodišnja kći crta neke leptire i  svaki čas pogleda prema kuhinji. Tamo se, u rerni električnog šporeta, peče kolač koji smo malopre  zajedno umesile. Namirnica je sve manje i sirene su sve češće, ali ne odustajemo od života. Muž je daleko, u uniformi, čuva nas u mislima i javi se po nekom porukom, kad neko iz njegove jedinice dođe. Strepimo i nadamo se da će ovo ludilo proći što pre i da ćemo opet biti zajedno. Onda nestane struja i nedopečen kolač ostane u rerni da čeka. Grlimo jedna drugu, tešeći se da je to ionako kolač od ništa. I neće mu biti ništa ako se ispeče i posle dva sata. Pri svetlosti sveća igramo Monopol i smejemo se mački koja obilazi oko šporeta i vrti repom. I ona bi kolača. Dete je umorno zaspalo na fotelji, čekajući.

Prenosim je u podrum, koji smo preuredili u spavaonicu. Došla je struja. Opet kuhinja miriše na jabike i cimet. I na ljubav. Sirene se opet čuju, ona se budi, grlim je i držim čvrsto, dok se na stočiću puše kocke posute šećerom u prahu i po nekom suzom.

Sredina marta meseca, 2020. godine, opet nevidljivi neprijatelj, nema sirena, ali je strah sličan, sveobuhvatan, u radnjama ponestaje nekih namirnica, škole i vrtići ne rade, struje ima, nema sirena, ali sigurnost je ugrožena svima. Moja kći je kupila jabuke i zove me: - Sećaš li se, mama, kako smo pravile kolač od ništa?Imaš li možda recept?Hoće Mia da pravimo nešto slatko, zajedno. Dosadno joj bez drugara iz školice.

- Imam, dušo.- kažem, a knedla u grlu, velika kao te zelene jabuke koje nosi u kesi.

- Dve šolje brašna, pola šolje šećera, isto toliko mleka i ulja, 3 komada jaja, malo cimeta i jabuke. I mnogo, mnogo ljubavi.