Kosač (I deo)

Instinktivno je odmerio starijeg gospodina iza pulta. Za nijansu brže je krenuo ka njemu, a košulja je počela, za nijansu, brže da odskače, nešto nalik na otkucaje srca kod ljudi, kada je naglo prekinuo proces. Nasmešio se uglovima usana sam sebi i ljubazno, koliko je mogao, zamolio za slobodnu sobu. Brzo je dobio ključeve uz ljubazan osmeh kao dodatak. Mora da se čovek svega i svačega nagledao kao recepcionar hotela kada mu njegova pojava nije nimalo zasmetala i baš ni malo omela u savršeno precizno i čisto odrađenom poslu. Mada, i sam je tako odrađivao svoje poslove, tako da je pomalo smešno da se čudi njemu. I koliko god se trudio, vekovima, da razume, ljudska priroda ostala je enigma. Svojeglav i prilično nadmen, smislio je način da dopre do ljudske prirode. Prevara? Možda. Kazna. Vrlo verovatno će ga čekati kada se bude vratio. Vredi li? Svaki sekund večnosti.

Otključao je vrata svoje sobe i prilično nespretno pogledao unutra, udahnuo, zatvorio i zaključao vrata iznutra i izdahnuo. Još uvek mu je bilo malo neprijatno disanje, na njega se najteže navikavao. Pročitao je dosta o ljudima pripremajući se za ovaj pohod i svakim se korakom trudio da ih oponaša i da se poistoveti sa navikama i obrascima ponašanja na koja je nailazio kao na pravila o ljudima. Skinuo je svoj plašt i košulju boje koju su ljudi zvali crnom, a zapravo na njima nije bilo ni tračka niti jedne jedine boje koja se mogla naći na zemlji, složio ih je i spakovao u kofer na krevetu, kao i svoje lice, ruke i tabane. Oružje je ostavio u svojoj večnoj kući, nije želeo da rizikuje. Pustio je hladnu vodu i ušao pod tuš. Odavno je obukao ovo telo, a ono kvarljivo, počelo je već da truli i propada, činilo mu se, pa je, u skladu sa pročitanim, želeo da ga popravi kako su to i ljudi radili. Vodom. Da nisu bili baš mnogo pametni, to je znao, ali da su nosili ovako jadna tela, to nije mogao ni da protpostavi. Nije baš precizno znao koliko dugo traje proces obnove, pa je u kupatilu proveo izgleda previše vremena, na šta je ukazivala koža na krajevima prstiju koja je počela da se gužva, zbog čega je u jednom skoku dohvatio peškir i počeo da je suši. Na trenutak mu je pogled pao na ogledalo. Bio je baš lep primerak. Snažno telo savršeno definisanih mišića, očiju boje njegove košulje i osmehom koji prodaje svet. Pročitao je negde da ljudi najviše veruju osmehu. To je sa posebnom pažnjom izabran detalj koji će mu omogućiti da im se brzo približi.

Izašao je iz kupatila i legao nag na krevet. Biće teže nego što je mislio. Kako da sputa svoje nagone? Kako da sputa nagone tela koje sada nosi? Nije imao neki plan, mislio je da nasumično izabere primerke koje će proučavati. Imao je malo problem sa godinama. Teško je bilo odrediti koliko godina bi trebalo imati primerak da bi bio reprezentativan, da li su lakši mlađi ili stariji, muškarci ili žene? Znao je da imaju ljudi svoje hijerarhijske predstavnike, ali koji nivo bi bio najpregledniji i kako da dođe do generalnih zaključaka ako preskače nivoe? Za sve nije imao vremena. Morao je da izabere. Na toliko pitanja nije imao odgovor, i to mu je pomalo smetalo. On nesiguran? Smešno. Zar ne?

Dok je ležao tako na krevetu i pokušavao da sebi olakša ovo putovanje, razmišljao je o tome kao mu je ovo novo telo reagovalo na svaku pomisao. Ljudima su misli i telo vezani nekako. To je bio njegov prvi zaključak do kog je došao. Osećao se istovremeno i sputano kožom koju na sebi nosi ali i slobodno, kako se nikada od kada zna za sebe, a to je oduvek, nije osećao. Kako je moguće da dva tako kontradiktorna osećaja mogu da se stvore istovremeno? Navikao je na samo dva kraja jednog kanapa, na samo dve boje, crnu ili bez boje i belu ili sve boje. Navikao je na samo dve strane jednog novčića, ili je život ili je smrt. Tu nije bilo sredine, niti je moglo biti. I nikako se nije moglo pomešati i javiti istovremeno. Nebo ili zemlja. Šta je u sredini? Ako ljudi ovde imaju sve to istovremeno, zar ne treba da se brine za svoju superiornost? Pitanja, pitanja, pitanja, a telo mu se već ispraznilo. Kakva glupost. Čim se bude napunio, kreće u traženje odgovora. Biće ovo i umiranje i rađanje, a on će videti oba. I biće tako lako, on je ipak više biće. Bar je do jutros bio.

Nastaviće se...