Kosač V deo

Već je dosta toga znao o ljudima. Počeo je polako da upada u letargična jutra i besmisleno dosadne večeri, precrtane dane, iste puteve i već napamet naučene ukuse kafe, sendviča ili lazanje. Kako je vreme prolazilo a on sam počeo da poprima navike i obrasce ponašanja od ljudi, shvatao je polako način na koji univerzum živi. Sa svakim rođenim čovekom delić kosmičke energije odvajao bi se od celine prostranstva i pokretao savršeno osmišljen biološki sistem. Dok god je živeo, taj delić, u smrtnim ljudskim telima, svom svojom silinom težio bi ponovnom sklapanju sa celinom. Taj komad univerzuma pokretao bi razne oblike aktivnosti ljudi, nekada šablonski, nekada nepredvidljivo, a sve u zavisnosti od toga koliki je deo samog čoveka bio fizički, a koliko kosmički. Radi balansa između ta dva sveta, stvoreni su akteri jednostrane funkcije, koji su postojali van ovog ciklusa a sa ulogom pomoćnika jednoj ili drugoj strani. Jedan je bio anđeo koji bi napravio prostor da energija uđe u telo tek stvorenog fizičkog čoveka, koji je delovao samim činom spajanja dve ćelije u jednu i ljudi su ga doživljavali kao tvorca i zaštitnika ljubavi i svih uzvišenih osećanja, dok je drugi imao za zadatak da napravi isti taj prostor samo da energija krene u suprotnom pravcu, tj da se izdvoji iz tela i vrati svom izvornom obliku. Njega su ljudi smatrali uništeteljem ljudskih duša i samog života, i predstavljali ga kao zlo samo, čuvara i zaštitnika svih poriva i nagona koji su u ljudima izazivali strah i želju za samouništenjem. Naravno da se šira slika ne bi mogla zamisliti bez obojice, samo to ljudi nisu mogli ni videti ni razumeti i ako bi videli. Njima bi stvaranje uvek bilo nešto pozitivno a uništenje nešto negativno.

I to bi bilo lako razmeti da su ljudi, tako smrtno stvoreni bili isključivi u svom individualnom predstavljanju tj da su umeli logično usvojiti samo ono što su već definisali kao pozitivno, a odbaciti ono negativno. To naravno nije bio slučaj. Naime svi su pojedinačno u svom mikrosvetu imali po polovinu i stvaranja i uništenja, spoznali i osećaje uzvišene ljubavi i destruktivne periode koji su služili izjednačavanju tasa koje je svako biće posedovalo za sebe. I nikako se nisu mirili sa oba svoja kraja. To je bilo nešto kao da čovek jednostavno ne prizna da ima levu ruku, a prihvata i potencira svoju desnu ruku. Levu krije, seče, odstranjuje koliko je ko spreman i sposoban, a desnu jača, neguje i prikazuje svetu kao svoju jedinu ruku. Na kraju koliko god leva bila pa i zakržljala ili hiruški odstranjena, što je sa osećajima naravno nemoguće, ne postoji realan način da nestane kao da je nikada nije ni bilo. Uvek će biti makar ožiljka, osećaja nedostatka, težeg snalaženja u prostoru u kome žive. Koliko god bilo bolno za priznati, uvek će nedostajati, i to nije nešto što bi se moglo isključiti iz poimanja bilo kog bića. Iz tog nedostajanja, neki će poremetiti prirodni balans mikroceline, neki će pokleknuti pa će je prišivati nazad, oni koji su je samo onesposobili učiće je ponovo da bude funkcionalna ruka, ili će je jednostvno koristiti podjednako kao i drugu, desnu, društveno prihvatljiviju ruku. Nema spora, retki su, ali postoje i oni, koji će se pomiriti sa postojanjem i naučiti da se podjednako koriste obema rukama a da pri tom ne naruše ni svoje, a ni tuđe postojanje. Jednostavno je, ako se odseče biće je više nego da je jednostavno ispravno usmerena. Misao je jedno od najjačih oružja smrtnih bića. Tim se oružjem mogu izazvati masovna uništenja, ali i masovna spasenja. A ključ je prihvatanje i balansirano korišćenje obe ruke.

U čitavoj toj slici pomalo i bolnog saznanja da ne pripada krugu kosmičkog postojanja, već da je prekidač i samo ruka, koja jedino sa svojom drugom rukom čini savršenu celinu, osećao se iznevereno, ali i pomalo zbunjeno. Ko je tako pogrešio te je njemu dozvolio osećaje uopšte? Da li je oduvek mogao da bira? Da li slučajno? Da li je namerno? Da li će moći da se vrati i bude ono što je oduvek i zauvek, leva ruka, prekidač, samo tačka izvan kruga?

Sedeo je u svojoj sobi od pre par meseci i čekao Jovana razmišljajući o tome. Mali mu je Jovan obećao da nikada neće zaboraviti da voli, da čuva, neguje svoju desnu ruku koja će milovati. Vrata su se otvorila bez kucanja, čuo je više glasova, očekivao je jedan. Bacio je pogled na sebe proveravajući da li je adekvatno pokriven za pojmove ovog smešno savršenog sveta i skočio po majicu. Bila mu je preko glave u trenutku kada se ekipa pojavila na vratima njegove dnevne sobe.

-O buraz, nisi očekivao društvo, zar vam nisam rekao dame, prijatelj pa puca. Namignuo je društvu Jovan.

-Obećao sam ti da ću te upoznati sa svojom devojkom, od večeras verenicom, ovo je Milica.

Izvukao je tamnoputu devojku smaragdno zelenih očiju iz gomile i poklonio se pokazujući rukom na nju kao da prezentuje neku građevinu a ne živo biće. Oči su mu sijale kao one malene sa kojima se družio proteklih meseci. U njima se video čitav univerzum u svom punom sjaju.

-Drago mi je. Nisam očekivao ovoliko društvo, frižider je gotovo pa prazan, Jovan me je mogao upozoriti.

-Druže nismo došli kod tebe, već po tebe. Red je da proslavimo, zar ne? Hajde više oblači jaknu, idemo.

Kao slučajno nagnuo se ka njegovom uhu, i prošaputao da ostali ne čuju:

-Pričaću ti, bilo je gusto večeras, zamalo da se ovo veče završi ko zna kako, sutra, na jutarnju kafu, sve ću ti pričati, sada sam previše srećan, ona je sve što mi je ikada trebalo da budem ceo.

-Da, znam kako se moglo završiti. Reče, više za sebe.

-Molim?

-Pa znam ja tebe komšija, svašta je sa tobom moguće. Nasmeja se glasno, osmehom koji je, ni ne sluteći, promenio svet. Ili još bolje nekoliko svetova. Jovan je već leteo ka vratima.

Na vratima je stajala Milicina drugarica i u tom osmehu zaboravila je svoje oči, plave kao pučina okeana. U tom osmehu, zaboravio je i on njene oči.

U hodu je oblačio jaknu i izašavši na vrata, pitao se: Kako još uvek stoji na nogama, kada se upravo malopre polomio na pola? Izgubio dah, ponovo udahnuo, doživeo udar neusmerenog, prirodnog električnog pražnjenja, umro i oživeo, sve u jednom jedinom trenu. Na trenutak je pomislio da ga je kosmos izbrisao gumicom, da je kažnjen, nepostojanjem. Ipak, trčao je niz stepenice, jureći ekipu koja je čekala ispred ulaza. Misliće o tome sutra.

Nastaviće se...