Košuljica

Napušteni dečak lutao je na železničkoj stanici. Izgubljen i zbunjen, suvih usana i vlažnih očiju, hodao je satima, ne znajući kuda da ode. Stezao je tanku košuljicu, držeći čvrsto ruksak na leđima, u kome je bilo svega nekoliko komada odeće i jedna knjiga. Tršava, gusta kosa padala mu je preko obrva. Smrkavalo se, i na dolaznom peronu bilo je sve manje ljudi; svi su žurno prolazili mimo njega, odlazeći kućama, zajedno sa onima koje su dočekivali. Osećao je mutnu, čežnjivu zavist prema njima. Samoća je bila nepoželjna pod hladnim nebom. Velika želja za povratkom i sigurnošću rasla je u njemu sve više...

Preživeti noć. Bio je to bol odrastanja. Najzad se skupio u obližnjem uglu, i dalje moleći u sebi da neko dođe po njega. Prostor železničke stanice bio je prostran, golih zidova, a sa svih strana duvao je vetar. Osim nekoliko metalnih klupa i korpi za otpatke, više ničega nije bilo. Bilo je to mesto koje je mirisalo na otuđenost, vlagu i neispunjena obećanja. Poslednji voz pristigao je na stanicu. Iz njega je izišla samo starija gospođa, otmenog izgleda, sa bordo šeširom. Nosila je rukavice, i zvuk njenih potpetica prenuo ga je iz dremanja. Otvorivši oči, promeškoljio se i sa mukom ustao sa poda.

Osetio je veliku glad. Nije ni čudo, nije se mogao setiti kada je poslednji put jeo. Znao je da nema novca kod sebe, niti je išta od hrane kojim slučajem ostalo u ruksaku. Sporo i stidljivo, uputio se ka gospođi koja se približavala izlazu. Pružio joj je ruku ne rekavši ni reči, pognute glave, nadajući se da će razumeti njegov poziv u pomoć. Zastala je na trenutak, pogledavši ga bezizražajno, a onda se glupo okrenula, nastavljajući brže ka izlazu. Ivona je uhvatila taj trenutak, kojeg nisu bili svesni ni dečak, ni gospođa praznog pogleda, on u velikoj napuštenosti, ona u zatečenosti i potpunoj nemarnosti. Dečak je ostao da stoji u mestu još nekoliko trenutaka, a potom se uputio nazad, prekrivši lice rukama i pustivši suze, još jače. Osećao je samo glad za mestom gde je nekada bio sit.

Ivona je vratila fotoaparat u torbu i krenula ka dečaku. Prilazila mu je vukući sa sobom sve ono što joj je nekada i samoj nedostajalo. Izgledalo je kao da ga je neko ostavio. Kada se okrenuo ka njoj, ta tuga joj je bila poznata. Ponudila mu je svoj šal koji je on prihvatio. Upitala ga je da li zna gde su mu roditelji. Odmahnuo je glavom. Razmišljala je šta da učini. Dečaka je, očigledno, neko ostavio na stanici, sa namerom da se vrati. Ali, prošli su sati od kada je pogledom ispratio onog koji je otišao, obećavši mu da neće dugo potrajati. Pokupivši ruksak, uhvatila ga je za ruku i, privivši uz sebe, odvela iz železničke stanice ispunjene slabom žutom svetlošću koja se za njima sve više gasila, prepuštajući mesto senkama i gušeći i najmanji zvuk.

Jasna Rakićević