Kraj

- Obećala si mi da ćeš se brinuti o meni, obećala si da ćeš mi verna biti, da me nikada nećeš zaboraviti; govorila si da me voliš, govorila si mi... joooj, kakve si mi reči govorila! Pio sam ih sa tvojih usana kao što pustinjak pije poslednju kap vode, pre nego što je nestane u pesku. Sve sam ti verovao i sve ti uzvraćao duplo...

- Govorio joj je sedeći preko puta nje u polumraku sobe dok je gorčina punila prostor i izazivala teskobu kod nje.

- A kako si mi ti vratila, je li, draga, mila moja? Izmišljala si izgovore nebulozne, neshvatljive i neverovatne, kao da je vreme stalo pre pedeset godina, kao da je vreme OZN-e, a ja toliko glup pa ću da progutam sve te opasne tajne u koje si kao upletena, sa osmehom i verovanjem.

- Gledala je kroz njega i više mu ni glas nije prepoznavala. Preko puta nje sedi čovek koji je u roku od pet minuta postao stranac, neznanac. Ništa više nisu imali šta da dele izuzev prostora i to prostora koji se sužavao i stiskao ih sve više. Ustala je i bez reči obukla kaput.

- Da li si čula da si mi upropastila život? Da li si svesna da jedino za šta sam mogao pred Bogom da se zakunem, a to je moja čast, vernost i data reč, sada više ne postoje i da su za sva vremena isprljana, zgažena i porečena?! Da si mi oduzela ono sa čime sam se najviše ponosio - vernošću koju sam decenijama negovao i čuvao! Bio sam veran svojoj ženi iako je nisam voleo, ali, bio sam veran! Znaš li ti šta znači ta reč? Ti, koja si išla od kreveta do kreveta – sumnjam da možeš da razumeš o čemu pričam.

- Produžila je dalje prema vratima, otvorila ih.

- Što si mi srušila vernost zbog dvadesetak časova seksa s tobom. Čuješ li, samo s tobom sam imao seks van braka! Jer sam poverovao u sve reči i price da smo i mi, paćenici, zaslužili malo ljubavi u životu. Govorila si mi da si samo jednom prevarila muža i to odavno, a istina je da se si se sve vreme valjala po tuđim krevetima

- Poslednje njegove reči koje je čula bile su: zbog toga što si mi uradila, prokleta da si dabogda!

- Nešto joj je mnogo bilo nejasno: ko je kome govorio te reči? On njoj ili ona njemu – ili su iste reči govorili jedno drugom? Ili uopšte nisu izgovorene naglas, već su govorene sevajućim pogledima I nemuštim jezikom?

- Sa unutrašnje strane vrata, bilo je zakačeno ogledalo preko cele stranice vrata. Bacila je pogled i prosto se skamenila. Sve izgovorene reči su izletele iz ogledala i tresnule je u lice. Instiktivno se uhvatila za oči koje su je od bljeska zabolele toliko da nije mogla da gleda. Bljesak se polomio u nebojene sitne oštre parčiće, kao u mala sečiva i zabola joj se u lice.

Tako nije mogla da vidi da li je ta vruća tečnost što curi niz lice krv ili su suze potekle kao dva gejzira, koja su nenajavljeno bilo čime, šiknula iz središta tela. Jedino čega je bila svesna to je bila reč koja se u učestalim impulsima, nekim zvukovima koji se proizvode čudnim taktom šifrovane poruke i otkucavale u unutrašnjosti njenog mozga poruku koja je glasila: kraj...kraj...kraj...kraj...

Nastala je kratka pauza, a onda se čuo glas spikera:

-  Slušali ste radio dramu “Kraj”, autorke Antonele Krasić. Tekst je čitao pozorišni glumac Jovan Mihajlović.