Kraj

Niko nije verovao u Stanislavu.
Nikog nije bilo briga šta se dešava u njenom životu.
Stanislava je bila napuštena od svih, kao da je svima kriva za sve. Plakala je više puta i pitala se zašto je to tako. Odgovor nije nalazila, samo se još više povlačila u sebe.

Sama je išla u školu, sama bila na školskom odmoru. Niko je nije pitao ni najobičniju stvar.
Polako se privikavala na sve to.
Mnogo je težine nosila u sebi.
Shvatila je da se nije nasmejala skoro, čak ni kada su prikazivali serije koje kod svakog izazivaju smeh.
To je bio okidač.

„Neću sebi više to da dozvolim.
Smejaću se i ja“, pomisli u sebi.

Sutradan su mnogi u čudu gledali u Stanislavu.
Došla je potpuno drugačije obučena i sa sasvim drugim stavom. Nikome se nije javila, nikog nije pogledala, samo je ćutala i gledala u tablu.
Mnogi su se pitali šta se dešava sa njom. Čak su mislili da nije možda njena sestra bliznakinja.

Ali, to je bila Stanislava, samo u novom izdanju. Nova stranica života.
U početku joj je bilo malo neobično da se stavi u takvu poziciju, ali jedan je život.
Trebalo je mnogo školskih zvona da odzvoni da njeni drugovi shvate da ona stara Stanislava neće da se vrati.
Nije bilo nekog da je prošao pored nje, a da je nije odmerio. Druga frizura, druga garderoba, čak je počela i da se šminka. Ne nešto napadno, ali i to je bila novina.
Naravno da su je iza leđa komentarisali. Niko ništa nije shvatao, samo se postavljalo pitanje:kako odjednom, preko noći?

Znala je samo Stanislava. Znala je koliko puta je njeno srce patilo, koliko je suza njeno oko isplakalo. Sve se to skupljalo u njoj i više nije imala gde da potiskuje.
Zato je rešila da svom bivšem životu kaže doviđenja.

Otišla je u butik koji je, igrom slučaja, držala njena komšinica Živka.
Kada ju je ugledala na vratima, pomislila je da je došla da pita da radi posle škole za džeparac, pošto je Živka rado primala učenike i studente da zarade kod nje.
Malo se iznenadila kada je Stanislava počela da bira haljine i bluze šarenih dezena i malo slobodnijeg kroja.
Stanislava je uvek nosila široke stvari, nekako bezbojne, a o kroju da ne pričamo.
Živka je više puta htela da preporuči Stanislavi da malo promeni stil, ali se nekako ustručavala.
Baš joj je bilo simpatično i drago što je Stanislava odlučila da se promeni.

- Reci, dušo, da li si odabrala sve što ti se sviđa? - pitala je Živka.
- Da, samo da vidim koliko će sve to da košta - odgovorila je Stanislava.
- Evo, računam. Daću ti i popust, jer prvi put si mi u butiku.
- Neka, teta Živka, ne mora.
Bilo je malo neprijatno Stanislavi.
Ali Živka je bila žena koja je uvek bila spremna da pomogne.
Znala je da kod njene komšinice ne cvetaju ruže.

Otac je ostavio Stanislavu kada je imala dve godine, a majka bila pred porođajem. Ni majka ni Stanislava nisu prebolele taj odlazak.
Od silnog stresa, majka je na porođaju jedva ostala živa, a rodila je predivnog dečaka Boška.
Kada je Milorad otišao, one su se preselile u kućerak na kraju ulice. To je bilo jedino što su mogle tada da priušte.
Sreća, pa nisu morale da kupuju ništa za bebu, jer je ostalo od Stanislave.
Milorad nikada nije pitao kako su, da li im nešto treba.

Vidosava i Stanislava su sa Boškom preživljavale dan po dan.
Stanislava je, da mama ne zna, prala čaše u jednom kafiću malo dalje od kuće. Kupovala je Bošku neku zvečku ili hranu za bebe. Mami je govorila da joj drugarice donose.

Pregurali su težak period, stali na noge, ali su u duši nosili težak teret.
Stanislava nije uspela nikog da zavoli. Bojala se poraza.

Kada je završila školu i otišla na studije, brinula je o majci i bratu.
Nije puštala nikog u svoj život.

Po završetku studija, dobila je visoko pozicioniran posao, otišla u drugi grad, ali srce je i dalje bilo prazno.
Jedino što ju je veselilo, bilo je to da su majka i brat dobro, da su uvek zajedno.