Kravata

Nije ovo bila laka noć. San je nije hteo, a i ne bi ni ona njega, da je slučajno došao. Imala je toliko toga da kaže, a jedino je noć oduvek slušala tako pažljivo kako joj je bilo potrebno. Nije to bila od onih mučnih nesanica posle kojih ne može čovek iz kreveta izaći od umora, od onih teških što gomile kamenja još dodaju na već pogrbljenu dušu, nije ona, uobičajena, ona o kojoj svi govore, kada se natečeni u ljude survaju, pa teturajući pronalaze tek bilo koga za oslonac. Ove njene nesanice bile su oslobađajuće, kao neminovni susreti sa sobom, kao plač, kao najbolja prijateljica. Prepričavala bi dan, žalila se i hvalila, zamišljala u tim razgovorima šta bi joj on rekao, kako bi je utešio, kako bi je prekorio, dogovarala bi se sa njim šta je najbolje činiti, kako premostiti, svaku ideju koja bi se u te noćne sate rodila pripisivala bi njemu, tako bi bila sigurnija, spokojnija i svakako istrajnija u odluci. Ponekad joj se činilo da zapravo živi svoj pravi život u toj nesanici, dok je dan rezervisan za neki polusan koji se mora kotrljati, koji je i sama nekako vukla, čekajući noć. Onda bi počinjala da živi. Nije taj osećaj, znala je to, mogla otkriti nikome, ne bi bilo fer prema deci, kako bi se samo tužno osećali, da su znali. Nije ni sama sebi naglas nikada priznala, mučila bi je savest, zar da sa decom ne podeli još to života što je ostalo, nego da se noćima njemu vraća, da bi se mogla osećati živom? Ne, nikada takvu sebičnost ne bi priznala.

Ipak, ova je noć bila po nečemu posebna. Plakala mu je i pred jutro i krivila što je prerano otišao. Zar nije makar ovaj dan mogao sačekati, da ne rastužuje dete? Zar nije mogao samo ovaj dan da bude sa njima, sa njim, pored njega, da mu stisne muški ruku i čestita što postaje čovek? Ne može to majka, ona je za suze radosnice, za zagrljaj, za pomoć kada i unuče dođe. Nije za to majka, da napije još jednom onako slobodno, kao da pušta da sve iz sebe izbaciš, nije majka za to da uhvati čvrsto za ramena i protrese čoveka, onog što je do juče suze zbog probušene lopte prosipao. Nije za to majka, da se osloni i zadrži kad odu gosti, a on sa nekim mora cipele kući odvući, nije ona za to. On je. A njega nema.

Metež od rane zore nije joj dao da ustaje polako, kako je navikla. Bio je ovo veliki dan za njih, i razumela ih je. U velikoj kući, gde su sada već tri generacije živele, postajalo je nepodnošljivo živo kako se sunce sve više penjalo u oblake.

– Izgleda da je naše razglabanje završeno, stari moj, moram u dan da odjurim, nemoj mi samo plakati danas, pokvarićeš nam frizure, sve koja od koje kitnjastija i skuplja, znam ja tebe mangupe, namerno bi ti, pa da nam se sit ismeješ onako pokislim, dok skupljamo ukosnice oko glave. Nemoj, molim te, iako se ne možeš suzdržati, nakupi puno oblaka pod sobom, da upiju suze, da izdrže makar noć, a sutra neka se sliju kao pocepane košulje kada se od rosnih jabuka navlaže pa popuste od težine, sutra kad sve bude gotovo. Počni još odmah da ih skupljaš, trebaće ti, znam te ja, puno oblaka će ti trebati. Izlizana kravata okačena na vratima goropadnog garderobera, zaljuljana svaki put, kada bi neko otvorio teška vrata, danas, kad je skidam sa tačke sa koje i počinje i završava se sećanje, izgleda najsvečanije, najčistije, najbolnije, od svih drugih komada tkanina koje su nekada bile Ti. Nosiće je, rekao mi je sinoć. Nije ni razmišljao, nasmejao se on meni kada sam ga pitala, kao nekada ja njemu, kada bi me kao dete molio da stavim onaj salon šešir što si mi kupio na letovanju, sećaš se, tako sam se milo ja njemu smejala, i stavljala bih ga svaki put, njemu za ljubav. Nosiće tebe na grudima, rekao je, da ne mislim da sam sama, da svi budemo danas pred oltarom, i ti sa njim, u njemu, mada, kaže, za to mu kravata nikada i nije bila potrebna. Neka, lepo će mu stajati. Znaš li, godine te nisu izlečile, samo su tvoje odsustvo učinile podnošljivijim, tako mi je rekao, sinoć, kada sam ga pitala da je nosi.

– Majkooooo, majko, požuri, ovaj mi se rukav izgužvao, stavila Maja svoj ogrtač preko njega, moraš opet da peglaš. Vidi koliko je sati, ’ajde više ustaj.

Odjurila je iz sobe kao dete uhvaćeno u špajzu sa prstom u tegli džema, u spavaćici poletela da opegla, da donese i prinese, da zagrli, da isprati, da proguta ako krene suza, bilo kome od njih. Obično ga pozdravi kad izlazi iz sobe, u dan kad leti, da se što pre vrati kad trči, obično, ali ne i jutros.

Danas i nije običan dan, sin joj se ženi. Neka traje što duže, njemu će se svakako vratiti.