Foto: 
Mathieu Jarry

Kritičar pesnika javno vređa

Seti se Frka Vlaje iz voza, što je godine 1938-e prodavao svoje pesme, odštampasmo moje crtice i uletesmo čoporativno u prvi. Posao mi je bio da heftam skripte, a Frka krenu kroz voz, čujem pita ga u hodniku kondukter: „Gosn’ inžinjeru, je li imamo danas nekih tehničkih problema?“

„A ne“, reče Frka, „danas prodajem crtice Višnje Livade, navali narode, crtice Višnje Livade, tri dinara, navali narode!“ i ode kroz hodnik, posle nekog vremena se vrati do mog kupea.

„Požuri Višnja, heftaj to!“

„Heftam, ali ne postižem“

„Gde je Kegor?“

„U vagon-restoranu.“

„A Boca i Paki?“

„Boca je u kušetu, a Paki šeta vozom, piše pesme u glavi.“

„Ih, ti ljudi! Dobro, heftaj brže, crtice Višnje Livade, navali narode!!!“ ubrzo se Frka vrati  bled kao krpa: „Da li znaš ko je u susednom kupeu?“

„Ko?“

„Kritičar pesnika javno vređa.“

„Kritičar pesnika javno vređa?“ skočih kao da me je udarila struja visokoh napona i uleteh tamo gde sedi ona nesreća sama; kad me vide, uplaši se mog mračnog pogleda i čupave kose i pomeri se u ćošak, do prozora.

„Tu si tico, puvalico, tu li si, kome ćeš ti dva metra teksta, mufljuzu jedan, kome, te nema rime, nema ritma, nema ovo, nema ono, kome, govori?! Nema motiv, sad ću ja tebi da pokažem motiv!“ urlam iznad njega i sve mu mašem onom heftalicom.

On me gleda svojim zlim očima, sastavio usnu preko usne, ali odsekao se skroz.

„Tebe bi trebalo evo ovako“ i počnem da heftam, da mu pokažem kako, dok municija leti na sve strane, vidim – živ nije.

„Kome ćeš ti napisala je ovo, napisala je ono, i uvek su ti dokazi u levom džepu od desnog sakoa, kome, sa celim svetom si me posvađao, ugursuzu, debelo zarađuješ na svakom santimetru teksta, ženiš se svaka tri meseca, švaleru, dok natalitet propada!!!“

„Ma to je ipak privatna stvar“, dobaci Frka sa vrata.

„Dobro, 'ajde to briši, ali kome ćeš ti da je strani pisac, sad ću da ti lupim tri šamara, majmune!!!“

Stvoriše se iza mene Kegor i Paki, uhvatiše me za ruke, spasiše budalu, a Frka viknu sa vrata:

„Za kaznu, neka kupi sabrane crtice, deset dinara, molim.“

„Vadi pare, mimosvetu, odmah!!!“ dreknuh, ovaj izvadi deset dinara tresući se, a mene izvukoše iz kupea.

Odjednom se zakoči voz, popadasmo po hodniku svi i one crtice i heftalica, dotrča kondukter, kaže: „Gosn' inžinjeru, nekako se sam od sebe zaustavio voz.“

„Ma ne“, objasni Frka „to je Boca, a lepo sam rekao, kada ustaješ iz kreveta, skoči u vis, pa na pod, a ne u vis pa za ručnu.“

Meni prolete momentalno kroz glavu jedan Američanin. „Pustite me sad sa kočnicama“, rekoh, „ništa me ne bi čudilo da za petnaest godina manijak postane kancelar Nemačke, a onda, smiluj se Bože na nemački narod.“

„Ko? Boca? Kancelar Nemačke? Hahahahh“, Kegor poče da se smeje.

„Ne bi Boca nikada“, tugaljivo kaza Paki.

„Ne, ne Boca“, rekoh i zagledah se kroz prozor, vidim krajičkom oka – kondukter upitno pokazuje Frki kako se zavijaju sijalice, a Frka zabrinuto klima glavom. Tad poče neko komešanje u vozu, okrenusmo se svi, kad ono kritičar podigao ruke u vis, sve mlati sa njima po vazduhu i zapomaže: „Ubiše me, ubiše me!!!“ i projuri tako i pored nas, ludak.

„Ovu sortu treba odmah zaustaviti u svom poduhvatu“, rekoh i zgrabih konduktera za revere, privukoh ga k sebi. „Gde je ovde radio-amater, govorite!!!“

„Po-po-poslednji vagon“, jedva izusti i pokaza rukom pravac, kojim pođoh što me noge nose. Čuh ga samo iza sebe kako kuka: „Šta je ovo danas, sve u mojoj smeni, ljudi moji?“

Preskočih Bocu i kritičara, koji su se u međuvremenu sudarili i popadali, upadoh kod amatera i s vrata naredih: „Kucaj, kucaj odmah: 'Alo, poresko, stop. Hoću da prijavim facu iz kupea, stop, potpis Višnja Livada, stop.“

„Kakav je sad to telegram?“ pita me klinac-amater.

„Za poresko“, odbrusih i tresnuh vratima.

Danijela Ćuzović

Komentari

Komentari