Kroz šumu

Izašao sam iz autobusa na stanici u Han Pijesku, a zatim se zaputio prema raskrsnici od koje put vodi prema Olovu. Stigao sam posle desetak minuta laganog hoda.

Čekao sam više od sat vremena, ali nijedno vozilo ne prođe. Odlučih da krenem pešice. Selo je udaljeno oko trideset kilometara, trebaće mi, sigurno, više od šest sati, ali nemam izbora. Ako krenem odmah stići ću pre mraka.

Posle dobrih pet kilometara brzog hoda, čuh brundanje kamiona. Fap, pomislih. Umem da raspoznajem. Zvuk Fapa mi je još od detinjstva urezan u mozak.

Podigoh ruku. Kamion se zaustavi. Umesto balvana, sada su na prikolici bili sanduci sa municijom i vreće brašna.

Vozač otvori vrata i uperi u mene automatsku pušku.

"Ko si?"

Rekoh ime.

"Znaš li nekog sa Pijeska?", upita.

"Nebojša Vasković, to mi je rođak."

"Znam Nebojšu. Imaš li neka dokumenta?"

"Imam izbegličku."

"Stavi na sedište."

Izvadih izbegličku i stavih na sedište. On pogleda, ostavi pušku iza sedišta i viknu: "Ulazi!"

Uđoh u kamion.

"Kućeš sam kroz šumu, nesrećniče, znaš li da ih je puna šuma, bježe iz Žepe. Ubiće te naši. Nekidan su jednog ubili. Išô tako kô ti, cestom. Ovi iz interventnog voda ništa ne pitaju, odmȃ pucaju."

"Idem iz Beograda kod roditelja u selo."

"Pa baš sad, kad je najgore."

"Moram, upisao sam fakultet, a nemam gde da budem do početka predavanja. Raspodela studentskih domova je tek u oktobru. Tada počinje i nastava."

"Pa ti u rat, i to pješke, cestom kroz šumu."

Kamion zavija krivinama. Put izrovan tenkovskim gusenicama. Šuma, samo šuma i pustoš. U daljini se čuju rafali i eksplozije.

"Love ih po šumi. Skoro su zarobili preko stotinu, išli rijekom. Neko im rekao da će tako stići do Olova. Naši im postavili zasjedu. U Petrovićima su tvoji rođaci, u rovovima, možda ti je tu i otac. Kako reče da ti se zove otac?"

"Dragomir, učitelj."

"Znam Uču."

Posle sat vremena stigosmo do Petrovića.

Vozač zaustavi kamion, izađe i viknu: "Ima l’ Dragomira!?"

"Ima", reče jedan mlađi vojnik.

Ubrzo videh oca kako ide prema kamionu. Otvorih vrata, zahvalih se vozaču i izađoh. U tom trenutku čuh jak zvižduk.

"Lezi!", neko je viknuo.

Otac je dotrčao, skočio na mene i oborio me na zemlju. Odjeknula je jaka eksplozija.

"Gađaju kamion, bježi u rov!", čulo se.

Utrčali smo u rov koji je bio udaljen od kamiona oko pedeset metara. Još jedna eksplozija, a onda turiranje kamiona.

"Gađaju kamion minobacačima", reče jedan vojnik.

Čulo se još nekoliko eksplozija, a posle rafalna paljba. Za par minuta čuh ponovo zvižduke, ali drugačije od prethodnh, a zatim eksplozije u daljini.

"Haubice, tuku naši Kladanj", reče otac.

Sve je trajalo najviše desetak minuta, a onda je zavladala tišina.

Posle pola sata, otac i ja, krenusmo pešice prema selu, prečicom kroz šumu. Spustismo se nizbrdo, prođosmo pored vodenice i "udarismo" na reku. Posle petsto metara izbismo na Radanovu luku. Ukaza se selo. Brzim korakom prođosmo luku i stigosmo do drvenog mosta u centru sela. Pređosmo most i uputismo se uzbrdo. Stigosmo do kuće zadihani.

Autor Milan Neđić