Kruška ljubavi i razdora

„Sećaš li se one kruške u selu, oko koje su se moj i tvoj otac posvađali i tako nikad pomireni otišli  na onaj svet?“ pita me brat od strica pre neki dan u telefonskom razgovoru. „Sećam se, kako se ne bi sećala, imala sam desetak godina kad se to desilo, ali još sam ljuta na obojicu. Bila sam ljuta i na krušku, neko vreme, dok nisam saznala za pravu pozadinu te njihove svađe.“ „ E, nema je više, prerodila je ove godine i polomila se. Pukla je, raspolutila se po račvi, pola stabla palo u tvoju a pola ostalo na mojoj livadi. Nisam hteo da je berem. Godinama nije ni rađala, a sad, na godišnjicu očeve smrti, imala je više plodova nego lišća.Ionako sam planirao da je posečem, još proletos, ali mi majka nije dozvolila.“ Slušam njegov glas, a uspomene se nižu u glavi, kao stari, crno- beli film...

Tu je krušku kaluđerku posadio i kalemio pokojni deda još pedesetih godina prošlog veka, kada su naši očevi bili momci, na jednoj velikoj njivi, da žeteocima bude hlad i zaklon u vrelim letnjim danima.  Nekim slučajem, porasla je račvasto, u dve velike grane, koje su se širile u ogromnu krošnju. Mi, bezbrižna deca, voleli smo njene slatke plodove i rado smo se peli po njoj dok su naši roditelji skuplali seno i ubirali letinu sa imanja. Deda je umro jednog proleća, tiho, u snu, i nije ostavio pisanu reč o svojoj poslednjoj volji. Naši su očevi podelili nasledstvo na ravne časti, oko svega su se dogovorili, bez većih problema, osim oko te njive. Dolazio je geometar iz varoši, premeravao, vrteo glavom, ali nije mogao da udovolji obojici. Kruška nije mogla da bude na međi,  pa im je predložio da je poseku i tako reše problem. Oni, naravno nisu pristali na to i ostala je ta gorka, nerešena situacija između njih.Tako je ta velika, plodna njiva ostala nepodeljena i nije više obrađivana. Moj je otac dobio posao u varoši kad se otvorila fabrika nameštaja, odselili smo se i samo povremeno dolazili u staru dedinu kuću, najčešće za letnje i zimske raspuste. Stric je napravio novu u istom dvorištu, ostao u selu, obrađivao svoje imanje, a moj je otac posadio voćnjake na nekoliko svojih parcela. Stajala je ta kruška između njih godinama, jedva da su govorili međusobno, i koliko god smo mi, deca i naše majke pokušavali da popravimo odnos zmeđu njih dvojice, nikada više nisu bili isti.

Verujem da i sada, na onom svetu, premeravaju onu zaraslu njivu, koju smo ja i brat od strica podelili bez problema i odlučili da je celu zasadimo voćem. Kruška je ostala u njegovom delu, jer mi je majka jednom ispričala zašto je stricu ta voćka bila toliko važna. Pokojni je stric pod tim drvetom zaprosio strinu, a ona pristala i u stablo su bili urezani njihovi inicijali. Vremenom, kako je drvo raslo i kora mu ogrubela, tragovi tih urezanih slova su postala neprepoznatljiva, ali je kruška i dalje bila simbol njihovog zajedničkog života. Zašto to nikada nije rekao mom ocu, koji bi, verujem, razumeo  njegove razloge, nikada nećemo saznati, ali  mi je ostao zauvek gorak ukus tog divnog, mirisnog i sočnog ploda bakarne boje i kad god vidim na pijaci tu sortu kruške, setim se oca i strica i bude mi krivo, na obojicu. Otišli su, a sada nema ni kruške. A mi što smo ostali mogli smo imati lepše uspomene na nijh dvojicu,  da poriv za posedovanjem svega i svačega nije tako jak u ljudskoj prirodi. Na kraju, samo su sećanja naša, sve ostalo je nebitno.