Kumovi (iz taksija)

Zaustavio me je kod Tašmajdanskog parka. Svalio se na prednje sedište, ne gledajući me i izgovorio je meni staru, dobro poznatu adresu. Gledao je ispred sebe i ćutao. Moj drugar iz detinjstva i najbolji prijatelj iz mladosti.

-Znamo li se nas dvojica odnekud? - pitam i smeškam se.

On pogleda u mene, pa poče da se smeje.

-Eeeej... Izvini, nešto sam se zamislio, a i ne gledam u taksiste, pravo da ti kažem... Pa, gde si ti, bre, nisam te baš dugo video...

Pričamo dok se vozimo, o deci, o poslu, zdravlju, pitamo za roditelje, pričamo o svemu onome o čemu pričaju prijatelji koji se dugo nisu videli. Srdačno i prisno, kao da nisu prošle godine od našeg poslednjeg susreta. I baš mi je nekako drago što ga vidim...

A pre mnogo godina, on i ja smo sedeli u nekoj kafani i te večeri, onako uz piće, skačući sa teme na temu, započeli razgovor o jednom davno dogovorenom kumstvu između nas. Bio bi to logičan nastavak našeg dugog prijateljstva, kruna nad svim našim modricama iz detinjstva, njegovim peticama i mojim trojkama, našim prvim izlascima i pijanstvima, prvim devojkama, pismima iz vojske, našim noćima u kafanama, svemu onom što smo prošli do tada, a prošli smo oho-ho...

On je onda rekao da planira venčanje u crkvi, a ja, eto nisam kršten, a došla neka druga vremena, tako da, jebi ga, promena plana...

Nisam dalje slušao šta priča. Vrteo sam čašu neko vreme, progutao knedlu, pa slegnuo ramenima.

-Jebi ga... - rekao sam i ja.

Popili smo još par pića.

-Možeš da platiš ovo? - pitao je - Nešto sam tanak sa lovom..

-Ma, nema problema... Kume. - rekao sam.

-E... Ne seri mi sad.

-Zajebavam se, bre... - nasmešio sam se.

Popili smo još po piće i otišli dalje, u noć.

Još je posle toga tinjalo naše prijateljstvo, ali se te večeri nešto zauvek isprečilo između nas dvojice. Tinjalo, pa se na kraju ugasilo. Ne znam da li zbog toga ili nečeg drugog...

- 'Ajde, svrati na piće. – kaže, kad smo stali pred njegov ulaz.

- Ne mogu stvarno, žurim sad. - kažem.

-Javi se nekad, svrati, bre, da se malo ispričamo. Da popijemo nešto i da se podsetimo starih dobrih vremena.

-Važi... Kume... - kažem.

-E... Ne seri... - kaže i smeje se.

-Zezam se, bre... Doći ću.

A da je one večeri tražio, krstio bih se i ja. Zašto da ne?

Jer, imaš pravo da se odrekneš svega na svetu zbog nekog koga voliš. A nemaš pravo da se odrekneš nekog ko te voli ni zbog čega na svetu.

Ja tako gledam na tu stvar.