La bella Italia

Tog bledunjavog i suvog oktobarskog jutra, ustala sam u pola četiri ujutru, da ispratim ćerku na ekskurziju po Italiji. Ona je začudo ustala lako i hitro, spremivši se zaćuđujućom brzinom i već po  malo  ćutljivo i ćudljivo gledala me je dok sam se ja smotala tražeći ključeve od kola. Zevnula je par puta, umalo da me proguta, ali se odmah razbudi kad smo počele da se svađamo koju jaknu da ponese.

- Napolju je sveže, može kiša da  pada! - vičem ja, probudiću muža, pa progovaram nešto tiše: - Nemoj sad da te išamaram, pa ćeš ići sva crvena.

- Jao brate, mama, pa sve si mi rekla već sto puta, preslišavaš me zadnjih sedam dana, ko da idem na ispit. Ne idem na planinarenje, i neće da pada sneg. Jel ti misliš da sam toliko glupa?- izleće ona iz stana, i vuče kofer za sobom.

Pred gimnazijom puno dece, profesora, galama, ona otvara vrata, nisam ni parkirala. - Gde si ti pošla? Došle smo pola sata ranije. Ne boj se, bez tebe neće krenuti!- ona prevrće očima. Izlazim ko pravi alfa-mužjak porodice, podižem ona vrata od gepeka jednom rukom, a drugom se hvatam za kofer. Sa treskom spuštam zadnja vrata i odlučno se uputim ka autobusu, pritom nemam pojma koji je njen.

- Pa gde ćeš, ženo božja! - viče ona.- E, aj vrati se u kola, nemoj tu da me blamiraš, eno je Tanja i njen tata. Ova joj maše, prilaze nam i pozdravljam se sa čovekom. On kaže, ne brinite gospođo, ja ću da sačekam da odu. Idite vi, odmorite.

- Ma nema potrebe, kažem ja, ionako nemam druga posla.

- Pa i to što kažete, nemam ni ja nikakva posla u pet ujutru.

"Kud sam obula štikle, da mi je znati", rekoh sebi kad su deca najzad otišla autobusom koji kasni.  Sedim u kolima, palim cigaretu, slušam jutarnje vesti. U Srbiji će cele nedelje biti vedro, sunčano. A u Italiji? Malo ću da se provozam okolo, kažem sama sebi, ili ipak neću.

Preračunavam koliko me dođe ta besplatna ekskurzija, za čije trajanje će obići pet gradova, jesti nikakvu hranu, spavati u sobama sa bubašvabama. Aman opusti se, kažem sebi, biće njoj super. U Italiji plaćaš i pogled na more, iznenada se setih, nisam joj rekla da ne gleda u more kad sedi u kafani. Samo se kod nas naplaćuje besplatno školovanje. Ova ekskurzija mu dođe kao petnaestodnevno letovanje u Grčkoj za četvoročlanu porodicu, ali ćutim, lepota je provesti se sa društvom iz razreda. Na ekskurziji, gde svi lepo možete biti pijani i naduvani, a da to razredna  ne primeti. Ćuti više, govorim samoj sebi, moja Sanja je divno dete! "Pa i  ja sam bila divno dete", setim se ko za baksuz, mojeg nekadašnjeg ludiranja sa društvom po Crnoj Gori.  Idem sad, iz ovih stopa, pravac - La bella Italia. Pa se setim nisam uplatila zadnje dve rate za ekskurziju,  to ću kad se vrate. Nebo se naoblačilo i kiša pada ceo dan. Lepota je obilaziti Italiju kad pada kišu, osetiš Veneciju sa svih strana.  Baš su potrefili prognozu. Ona mi se javlja sa granice sa Hrvatskom, jedva pustila neku poruku na viber. "Ćao, da znaš ulazim u roming. NE ZOVI ME!" Dobro, neću te zvati!

Pravo da kažem, jedva sam čekala da prođe tih šest dana. Idem na posao, pričam tamo neke gluposti i stalno prevrćem peščani sat, poklon od supruga, druga godišnjica braka. Autobus treba da stigne oko jedan sat posle ponoći. Nestrpljivo očekujem njen dolazak, pa je zovem telefonom, pola jedan je ujutru, ma gde su više, e sad sam te pustila i više.. jel znaš kad ću?  Najzad stiže, ja istrčavam među prvima, opet u štiklama, izem ti glupo žensko, guram se, pa je grlim i ljubim:

- Bože mama.- kaže ona.- pa ne dolazim iz vojske!

Razredna mi prilazi, kaže bili su dobri, i vaša mala, Tanja, je bila dobra, divno dete, divno…

- Pa mislite Sanja!- ćerka mi daje znak da ćutim.- Gucnula je malo više.- objašnjava. Vidim oca od one male, njene drugarice, pa gle njih dve liče, zato ih mešaju.

"Ćuti bre tu, dete, mislim se, vidiš šta se sve dešava", ali ne izgovaram. Šta ona zna o majčinoj brizi, rođena u vremenu drugačijeg od mog, pa se setih kako sam bezbrižno šetala Kalemegdanom sa svojom najboljom drugaricom, kad iz žbuna istrčava manijak sa pogledom ludaka, jureći neku devojku, pa i mi uhvatismo šturu da ne bude posle kasno.  Prošlo je vreme uživanja u radostima života, u tajnom pušenju iza kuće, dok roditelji misle kako učimo, vredni i poslušni.  Na radiju trešti “Dvesta na sat”, odakle su ovo izvukli, sunce ti. Nikako da krenem.

- Hoćeš li ti da kreneš, već jednom?- pita me ćera, a ja potonula u sevdah. - Baš mi se ne gleda škola noću. A i svi su već otišli!

- A ja se nešto zamislila.- kažem i gledam da li je vezala pojas.- Ajde, pričaćeš mi kako je bilo. Jel bila dobra hrana?

- Šta si se odmah uhvatila za hranu? Ništa ne valja, da mi nisi spomenula pastu, narednih šest meseci, oni jedu za svaki ručak pastu, kao supu! - govori ova povišenim tonom.- Dobiješ tanjir te paste, makarona, ali polukuvano, i onda pljas paradajz, kao da je raspaučen čekićem i stavljen preko te paste i nigde sira, samo neki valjda parmezan.- priča moja Sanja, pa se kikoću pozadi. - Odvezi prvo Tanju kući, jel može?- pita me onda.

- Može, samo, zar nije došao otac po nju?

- Pa nije to njen tata! To je Tamarin! Mama, jel ti piješ?- pita me ozbiljno.

-Slušaj ti mala, ja sam ustala, ma nisam ni spavala, samo da dođem po tebe. Nemoj da si bezobrazna. - ona se kikoće, teško meni, kud je pustih tamo samu, sa dečurlijom. Jest, da je četvrta godina, ali to je nezrelo, eto baš tako.

Došli smo kući. Pridremalo mi se, sustigo me umor, skidam štikle, kad začuh ono hrkanje mog supruga, ko da bog’te spava pored mene nilski konj.  Ćerka  zove dečka da mu javi da je stigla.

- Seljačina jedna! - viče ona.

- Šta je bilo?- pitam je.

- Javio se posle šestog zvona i još me pita, ko je to! Mora da je našao već neku.- viče ona.

- Pa zoveš ga u tri ujutru, normalno da spava.

- Da me voli, ne bi spavao!- reče ona, poluplačljivim glasom, pa zalupi vrata od svoje sobe. Stavljam čepiće za uši, uzimam ćebe i odlazim da prespavam na kauču, dok ovaj moj testeriše drva.

Mala spava ceo dan i sutradan pre podne, ko da je bila na omladinskoj radnoj akciji. Posle dva dana ponovo se svađamo, smešim se, već je usklađena harmonija u porodici.