Foto: 
Carol Von Canon

Labud

„Ostaviću Vas ovde! Nemojte da pokušavate sami da ustanete!“reče medicinska sestra starici u kolicima.“Omah dolazim, majko, samo nešto da uradim...brzo ću!“doviknu ona udaljavajući se ka drugoj, bolničkoj sobi.

Žena u kolicima lenjo pogleda ispred sebe jer je, inače, sve vreme klimala glavom u pravcu sestrinog udaljavajućeg glasa, pa nije ni primetila da je ostavljena ispred ogromnog ogledala.

Posle dužeg vremena ugledala je sebe. Bože...zastade joj knedla u suvom grlu, ovo nisam ja. Neko se surovo poigrava mojim životom! Šta je ovo? Zar sam tako stara? Ah, vidi ti tu grbu, pa kožu, pa nos, a vidi te ruke, nekako preterano staračke...Pa da, ja sam starica! E, luda ženo, zarekla si se da nikada nećeš biti stara i ružna, kao da to može! Da li ima neko ko može zaustaviti starenje? Da li postoji neko lep, fizički lep u starosti? Zašto ljudi teže da žive što duže? Zbog ovog? Pogleda još jednom tužno u ogledalo i zadrža se na svojim očima. Dva crna jezerceta okružena naboranim smeđkastim tlom. Zaroni, za tren, u njih i ugleda: nastup na  predivnoj, pozorišnoj sceni...labud je, klizi po pozornici, leti, ruke voljenog čoveka je prihvataju, bacaju, čvrsto drže pa je ispuštaju. Kakva balerina, lepota, elegancija! Čuje aplauz, vidi ljude u publici, vidi njihove suze od oduševljenja, seća se, srce od sreće hoće da pukne...Nasmeja se sada. Sve je to zavaravanje, umišljenost gordosti, strah od prosečnosti, običnosti, potreba da se ego podilazi, da se ostvari strast prema igri, očajna potreba da se bude voljen, najvoljeniji...I na vrhuncu životne ispunjenosti najvoljeniji, pun sebe, naravno da ćeš se osećati kraljevski moćno. A sada, reci Margita Simonović, šta si? A zar je moglo drugačije?

Ona crna jezerca se napuniše suzama. Zdravom rukom je milovala bolesnu. I dalje gledajući se u oči. A ipak...kad pomisli, svi ti divni trenuci ljubavi, ta jaka strast koja je terala da bude  bolja balerina, još lepša i voljenija žena, sve je to vredelo njenog truda, njenog davanja, ah da, vredelo je i zbog njega, njenog princa, koga je, šaleći se, zvala Crni labud... Sve neprospavane noći, vreme priprema za premijeru, vežbe sa njim prikazaše se u trenu. Moj Mihail, moja ljubav. Zadrhta staračko srce. Kako smo sijali na sceni, zar ne moj Mihail? Ljubila je Mihaila u ogledalu, lepo ga je videla kako stoji pored kolica i smeši joj se, i tako jasno je videla isti onaj žar u očima kao pre mnogo godina, čak, i pred njegovu smrt. Nedostaješ mi mili, kada ću biti sa tobom? Uskoro, jel' da?

„Jaooooj, gospođa Margaritaaaaa!“preseče je veseli glas mlade sestre.

„Margita...“promuklo promrmlja starica.

„Kako sam srećna! Nanananana! Idem večeras u pozorišteee! Jedva sam sada rezervisala karte! Ja, znate, obožavam balet. Meni se drugarice smeju zbog toga, ali ja volim, vooooolim balet!“ reče joj  devojka uz par piruetica veselo se unoseći u lice.

„A, koji balet?“upita Margita iznemoglim glasom.

„Labudovo jezero“ Čajkovskog, gledala sam ga bar pet puta, ali gledala bih ga sto puta, samo da zaplačem od oduševljenja i sreće i lepote i te količine strasti, ah, kako volim te divne balerine, te pokrete, sve! Ne znam da li me shvatate, ali ja sam srećna, presrećna?!“

Da je obratila pažnju, možda bi i saznala koliko je starica shvata. Devojka je užurbano gurala kolica praveći pokrete kao da zarobljena  balerina pokušava da pleše, igrajući pustila bi kolica pa bi potrčala za njima pevajući na sav glas. Posle par minuta je trebalo gospođu Margitu smestiti u krevet. Sledeće što je videla bilo je staričino ukočeno telo i oči pune suza. Nisu ni stigle da padnu u njeno krilo. Margita je sa Mihailom već plesala i grohotom se smejala. Čuo se aplauz veselih anđela. 

Komentari

Komentari