Laste

Prozor na četvrtom spratu, odakle se pruža jednoličan pogled na naselje i zgrade, a opet, mogućnost za susret sa raznolikim spoljašnjim svetom, stariji je i od prvih stanara. Pucao je od praska bombi, pa nameštan i ostavljen da škripi kad se otvara. Ali, ne bi bio poseban da nije njih. On pamti jedan život, takoreći, sva sećanja na njega. Sabirao je poglede kad je bilo najteže, kad se utone u dosadu, ili u pauzi čitanja knjige, ili kad treba da se uči, te je sve zanimljivije od onoga što se radi. Njegov najlepši ukras bile su male, vredne ptice – laste. Pravile bi svoje gnezdo od blata i grančica u gornjem uglu okna. Njihov umilni, prekrasni cvrkut bio je najlepši mogući početak jutra. Majčin poljubac za 'laku noć' i cvrkut lasti za 'dobro jutro' obeležili su jedno spokojno i bezbrižno detinjstvo. Međutim, tu idilu narušava, nikad zaboravljeno, bombardovanje 1999. godine. Tada nije bilo lasti na prozoru. Nije bilo prozora. 

No sve se nekako vratilo uobičajenom životu. Prozor je dobio prinovu: dva oka koja će gledati sa njega; dobijati majčine poljupce za 'laku noć' i cvrkut lasti, koje su se iznenada vratile, za 'dobro jutro'.  Laste su plašljive životinje koje svijaju gnezda daleko od ljudi – klone ih se. One mogu da osete kakva je sredina u kojoj se nastanjuju. Zato verujem da im se srećna porodična idila svidela i navela ih da se skrase na ovom prozoru. Zimi odlaze u toplije krajeve, te bi ugao okna opusteo na neko vreme. Ali uvek se vrate. Zamislite to ozareno dečje lice kada ga u prolećno jutro probudi buka njihovog cvrkuta na simsu.

Prozor i laste 'nagledali' su se, a i 'naslušali', prvih odlazaka u školu, pisanja domaćih zadataka i uspeha, ali i prvih svađa, gubitka posla, finansijskih kriza i ostalih nemilih događaja. Laste su ipak cvrkutale, a mi odrastali, zanemarivali sećanja i pokušaje da nas vrate u bolja vremena. Zaboravili smo i na poljupce za 'laku noć', jer majka je umorna, zabrinuta – nema posla. Na treningu i u školi ne ide, razmišlja se o problemima koji su za odrasle. Dete ne treba da razmišlja o njima: da li će sutra imati šta da obuče ili jede, ili da li će biti grejanja zimi, ili da li su računi plaćeni...

Sve teškoće su prošle. Makar na neko vreme. Ostavljam po strani monotonu literaturu o prenosu digitalnog signala i bacam pogled kroz prozor. Setio sam se da oslušnem cvrkut lasti. Uželeo sam ih se. Tri godine je dug period. Sasvim sam zaboravio na njih. Ali prisutna je samo tišina. Prokleta, užasna tišina. Lasti nema. Ne lete čak ni naokolo. U šta smo se to pretvorili?

Stefan Stanojević