Lažni biseri i gorka so

Izjurila je na ulicu. Bilo je hladnije nego što je očekivala. Na brzinu obučena, dograbila je prilično tanku haljinu za ovo vreme, jer su misli bile usmerene na događaj od pre desetinu minuta. Prigrnula je bundicu i umesto glavnom ulicom, skrenula u prvu levu, sporednu, koja će je odvesti na isto mesto gde bi stigla i da je išla glavnom. Ali, ovamo je skoro niko poznat neće videti. Međutim, naišla je na mene ili ja na nju, svejedno, srele smo se.

Nije ni bila svesna da joj se zbunjenost oslikavala na licu u obliku blage panike koja se sa svakim korakom pojačavala. Posle nekoliko koraka, jedva stigoh da je pitam kako je i kuda je pošla i pogledam je za trenutak. Videh, počele su da klize suze, svojim uskim plitkim putanjama koju je ubrazdila prva suzica, ne izazivajući nikakav grč i promenu na licu. Nisu tekle, neko klizile, čak ni klizile – iskradale se. Neka prikrivena i prigušena bol joj se razlivala od srca prema grlu i tu, valjda nemajući više kuda, polako se namotavala u tanko svilenkasto klupko. Prosto sam osetila kako ne može da proguta nakupljenu  gorčinu. Znam i sama taj osećaj, kada kao neka knedla zastane, pa ne može ni da se proguta ni ispljune.

- Opet isto - rekla je.

Već preko petnaest godina smo prijateljice i sve vreme postoji taj problem u njenom životu. Gorčina uvrede zbog ružnih reči, zbog šamara, udaranja u glavu, pa čak i šutiranja. Večeras je opet bio taj repertoar. Pod sijalicom primetih crvenilo na levom obrazu. Otre suze rukom i videh malu ogrebotinu gde je nekada stajala burma. Skinula ju je već prve godine braka, a on je svoju nosio samo na venčanju. Reče da mu smeta kada radi nešto. Nikada je više nije video. Utopljena za male pare, za koje je kupila nekoliko kilograma tri vrste voća i malo slatkiša. Potajno je uživala sa decom u voću i slatkišima. Kada su sve pojeli, osetila se lagano kao ptica – nestao je jedini vidni simbol njenog braka. Dosadilo joj je da  s vremena na vreme, preturajući po svojoj oskudnoj kutijici sa nakitom, gleda veliki zlatni obruč. Svaki put je brzo zatvarala kutijicu i prosto ju je zamrzla. Sada je napokon „corpus delicti“ nestao i polupraznu kutijicu je opet zavolela.

Živela je deceniju i po sama u praznom krevetu i već zaboravljala šta to beše ljubav, šaputanje na jastuku, buđenje u dvoje... Zar joj nije bilo dovoljno njene brige, njene tuge, njene nesreće...? Zašto joj se i to dogodilo, pored svih drugih nesreća?

Slušala je tog čoveka kako lepo priča. Upecala se na njegovu udicu-reči koje su se kao biseri nizali na rastegljivoj struni, a struna dugačka. Mogla je da celo svoje malo telo obmota u haljinu od nanizanih  bisera. Biser do bisera se nizao i ona je zaneta, kao u transu slušala i koliko nije verovala, toliko je želela da veruje da su biseri pravi. Da su reči iskrene. Umotavala se sve više i tako umotanoj bilo joj je toplo na duši, srcu, grudima...

Bila je žedna, strašno žedna i sasušeno grlo nije mogla da natopi. Biseri su bili vlažni, tek iz vode izvađeni. Odjednom, kao probuđena i puna soli spolja i iznutra, osetila je neshvatljivu žeđ. Natapala se vodom i spolja i iznutra, brčkala kao mala zlatna ribica u akvarijumu dovoljne kvadratre za nju. Spirala je so iz i sa sebe i osetila prvi put da joj je koža bila pod prstima čista, meka kao svila ili kao svileni konac. Zato joj se od tog svilenog konca i namotalo i steglo ono klupko u kojem se skupila sva gorčina soli. So ustvari može da bude vrlo gorka, više nego slana... To je zaključila kada su se nemile stvari počele redovno da ponavljaju.

Jednog dana, odjednom i bez najave, nestao je slatkorečivi čovek. Iz daljine u kom pravcu se izgubio, ostao je vonj alkohola. Bila je poražena. To je sve bila laž! Sve te niske bisera koje je obavijao oko njenog tela, kojim je hteo da ga ukrasi, ulepša, sve te reči milog zvuka, draganja, ljubavi, ustvari su bile utopljene u alkoholu. Prevejani, obdaren esteta je nestao. Zamislite: slušate danima i noćima reči ljubavi, reči nežnosti, reči čežnje, reči obećanja – i onda sve utihne. Odjednom, presečeno kao oštrim, teškim sečivom! Cap! Ni eho!

Veče prolazi i mrak pada. Hodale smo, dok je kao terana nekom nevidljivom silom pričala i ono što se u njoj događalo i ono što se oko nje dešavalo. Običan, svakonoćni mrak, samo ne običan za nju. Mrak pun pitanja kako može čovek da se odjednom preobrazi u zver, u neprijatelja sa kojim je trebalo da deli život, da živi sa njim i u dobru i u zlu dok ih smrt ne rastavi...

Gluva noć udara u bubnjeve i pojačava kod nje strah. Šta ako ga ostavi, pitala sam je. On je bolestan, reče, ne može zbog njega, zbog dece, zbog ljudi. Pre bi se pomirila s tim da negde padne mrtav pijan. Kao što se dogodilo jedne noći. Trideset četiri puta ga je zvala te noći, nijednom se nije odazvao. Mislila je – eto, gotovo je, umro je, a onda je iz dubine pluća, kao iz samog grotla pakla, zahrkao. To ju je više prepalo nego pomisao da pred njom leži mrtav.

Išla sam pored nje, nesvesna da hodamo već blizu tri sata. Razišle smo se ispred njene kapije. Kuća je bila u mraku. Uvući će se i neće paliti svetlo. Neće ni gledati da li je on tu ili ne. Deca su na planini do kraja raspusta. Ušla je u svoju sobu u kojoj se i u mraku dobro snalazila. Obrisala je suze sa ivice lica, ušmrknula nos, napravila korak prema vratima, a onda zastala i opet joj pred očima iskočiše prizori šamaranja, guranja, davljenja i šutiranja – i ubodoše je usred zenice tako bolno da ispusti kratki tihi krik i nove suze, sada kao krupne kapi letnje kiše, zakotrljaše se kao brzi planinski potok. Nezaustavljivo. Telo joj se grozničavo treslo. Zašto? Ponavljala je: Zašto? Leže obučena na krevet, podiže krznenu kragnu, ugura glavu u nju. Za trenutak je utešno delovala krznena toplota. Obuvena i obučena, leže na krevet prosto upade u neki polusan i oseti zadovoljstvo budućeg zaborava stvarnosti u hodnicima sna bez snova. Oseti mokro krzno kragne sa obe strane i otrese sa njih suze.

U kući je vladala apsolutna tišina. Možda mu je tokom noći nestalo vodke, pa je otišao da kupi još jednu prokletu flašu špiritusa... Možda se sapleo, možda pao?

Rojile su se misli kao roj divljih pčela, viseći na drvetu. Mnogo ih je bilo! Nemirno su izlazile i ulazile, prosto razjareno zujale i probijale tišinu noći preteće, oscilirajuće resko, kao da će se sve odjednom ustremiti i okrenuti u njenom pravcu i poleteti u lice, kosu, uvući se do gole kože...

Jutro je, u polusnu i osluškivanju, dočekala bleda i slaba. Nigde divljeg roja, ali nigde ni bisera, nigde ni reči, nigde ni glasa... Opet je osluškivala zvuke iz kuće. Dva-tri puta je osetila njegovo prisustvo,  telefon je par puta bio zvonio, ali niko nije digao slušalicu. Znači, noć je proveo negde i još nije došao.

Nakon više od jednog i po dana, baš kada je završila ručak, čula su se ulazna vrata. Brzo je šmugnula u svoju sobu. Osluškivala je. Hod mu je bio siguran. Znači, bio je trezan. Čula je zveket tanjira, kašike, vode iz česme. Tu i tamo bi se nakašljao. Onda se sve umirilo. Čula su se vrata njegove sobe i zvuk koji je dopirao iz uključenog televizora. Znala je, kao da gleda, legao je. Tako je brzo zaspao da se kroz nekoliko minuta čulo njegovo hrkanje. Odahnula je. Susret sa njim je odložen do daljnjeg.  Čitala je po šesti put istu stranicu i evo i po sedmi put je čita sa naprezajem da joj do mozga dopru reči koje čita i da shvati šta je pročitala... I tako je zaspala.

Otvaranje vrata njene sobe ju je probudilo. Setila se da je dugo spavala i da je verovatno negde oko ponoći. Srce joj je drhtalo kao preplašeni zečić. Umirila se i pritajila praveći se da spava. Sada je stajao sasvim blizu i jednom nogom blago dodiruo krevet. Osetila je to, ali je i dalje mirovala... Naže se nad nju i ona oseti svež miris kolonjske vode posle brijanja. Već joj je poznat taj ritual. A zatim dopreše do ušiju njegove reči:

- Jesi li se smiria?

Pobuni se u sebi bez pokreta: ona se smirila?

Zatim opet ču njegove reči:  

- I to smo završili... Izvini, bio sam iznerviran, neće se ponoviti.  

Gorko se u sebi nasmeja, opet bez pokreta. On kleknu na krevet, podvuče obe ruke pod njena bedra i okrenu je prema sebi. Virnu kroz trepavice i ugleda belasanje njegovog snažnog, skladnog golog tela na mesečini koja je virila kroz prozor. Otkopča svu dugmad na njoj. Smače joj donji veš uvežbanim pokretima, nežno i strpljivo, a onda spusti usne na njene gole grudi, pritisnu je svojim telom i nogama razmače njene noge. Onda pronađe njene usne i tu ostade dugo, ljubeći je strasno.

- Hoću da te .... – reče i poče ritmički da se kreće, dok su joj se suze slivale niz podnožje slepoočnica i utapale u krevetski čaršaf...

RS Slavica Šibalić