Led

Mračno veče, novembar prepun kiše, opalog lišća, prljavštine koja se razliva sa potocima vode koji nemilice padaju i prazne ulice bez žive duše koja bi se nazirala.

Nikola se teturao, pijan, naduvan, preskakao je zamišljene prepreke, saplitao se na glatku stazu, zajapuren, zamagljenog pogleda, pun besa koji je kao para izlazio iz kose. Čas su koraci bili užurbani, kao da juri da nekuda stigne, čas bi se saplitao o sopstvene noge, ne znajući ni kuda ni zašto ide.

Usput bi šutnuo poneku kantu napunjenu smećem, ili udarao kamenom saobraćajni znak, galamio je, psovao, vikao kao sumanut, izazivajući bar jedno ljudsko biće da mu nešto odgovori, ali nikoga, baš nikoga nije bilo… Samo su se videli zatvoreni prozori, spuštene roletne i blagi sjaj svetla, kao znak da nekoga negde ima, ali… glas besa niko nije želeo čuti.

Stao je nasred trga, podižući sa naporom glavu da pogleda u tamno nebo. Kako patetično i bedno - pomislio je da ni poslednji izazov ne može imati sjaj, već sve što je njegova trulost mora umreti sa bednom patetičnom nemoći...

Misao, jedna jedina misao je bila zašto ovaj urlik niko ne sluša, ili je silina kiše jača od urlika i guši zvuk besa… Mlatarao je pištoljem, očajnički psujući kukavice koje su se sakrile iza prozora, ali nikoga nije bilo sem silnije ledene kiše i tela koje se od hladnoće i besa uvijalo. Glas besa je bivao sve tiši, dok nije utihnuo...

Polusvestan se budio iz još jednog košmara, teško je pokretao glavu, ukus gađenja, poraza, pijanstva, širio se sobom, kao smrad smeća… Jedva je nazirao svoju sobu i stvari u njoj, samo je tu, na dohvat ruke, video lice od leda kako se kezi, kako led bljuje iz nakaze umesto reči, usta iskrivljena, kao likovi u njegovim poročnim snovima… Isprepadan, pokrivao je glavu, baš kao malo dete u mraku kada traži sigurnost pod pokrivačem, misleći da je našlo spas od utvara time što ih ne vidi...

Pobegao je u drugi kutak, savijajući se od straha, dok je nakaza lebdela oko njega, pljujući ledene strele. Silno je bežao da sačuva glavu od smrti koju je nudio na tanjiru pre nekoliko sati. Ne, nije želeo smrt, samo još jedan glas, odgovor na krike svoje, ne, ne želi led koji se zabada u telo i ubija ga...