Legenda o psu

Na semaforu je stajao mlađi čovek, ni mladić, ni starac, od onih ljudi, koji ne pripadaju ni jednoj kategoroji, a naročito sebi. Na njemu je landarala široka jakna, žuto - mrke boje. Gledao je ispred sebe, upravljajući glavu tako, da izbegne nalete vetra. Stajao jebuz ivičnjak, kao da je na startu za trku. A semafor nikako da upali zeleno. Jedan vitak, pomalo mršav pas, neodređene rase, isto tako mrko - žute boje, kao jakna ovog čovela, pa čak istog, landaravog, neusaglašenog hoda, dugačkoh nogu, što je odavalo iluziju da je jedna na zemlji, a preostale tri u vazduhu. A možda i nije bila iluzija. Čudni su ti momenti u pokretu. Kako se upalilo zeleno, mladi čovek je prešao preko zebre i krenuo na levo. A i pas za njim, takoreći, dodirujući mu noge. Čovek se nije obazirao, mada je njegov brzi hod upravo davao utisak da se, itekako obazire, toliko, da je to, ustvari, bio beg od susreta pogleda sa njim. Jer, pogled u psa, bio bi poziv da mu priđe. A zašto se plašio jednog psa lutalice, nije hteo ni da misli o tome. Vetar mu je dobro došao, kao raznosač ideja i nepoželjnih misli. Hteo je samo sa hoda, pa kada se umori, uđe u svoj skriveni svet. A taj svet mu je skrovište i od sebe samog i tajni koje ima u sebi.
Na skretanju desno, bio je još jedan mali prelaz, bez semafora. Stao je, kako bi propustio nekoliko vozila zaredom. Čekao je i pas. Tik uz njega, kao da se oduvek znaju. Bilo ko da stoji pored njih, ne bi bio u dilemi da li taj pas pripada tom čoveku. Ali, taj čovek ne pripada psu. Nikom i nije, možda, nekad, davno... A i sve da hoće nekom da pripada, da ga smatra njegovim, nemoguće je, jer on je nepodat, neprilagođen, nestalan. On ni sada ne zna na koju će stranu. Na bilo koju, samo da se domogne uličnog kovitlaca i uroni u njega, da zametne svoj trag i da pas nađe nekog drugog svog čoveka.
A nije da on ne voli pse...
Još od dečaka, kakav je bio, već tada još povučen i zamišljen, imao je želju za jednim četvoronožnim drugom. I dobio ga je. Od oca. To je bio najlepšiì deo njegovog detinjstva. A i najtužniji. Ali, to je bilo posle.
Divne su igre smišljali, on i njegov drugar sa smeđkastim očima, natkrivenim žutim kapcima, koji su padali do donjeg ugla očiju, pa im je pogled bio šeretski neodoljiv. Lovili su jedan drugog po travnjaku ispred kuće, trčali dok su ih noge nosile i jezici dok im se ne oklembese, obojici. A kada je bio neki kišan dan, skrivali se pod krevetima, sve četvoronoške, dabome, obojica. A iz kuhinje je pokatkad zazvečala neka šerpa, koja se skotrljala na pod. Možda svega dva tanjira, pet čaša i jednu činiju su razbili, uz napukli prozor na ulaznim vratima, što se kasnije našlo na spisku šteta.
Očuh je jedne večeri odneo psa kolima, što dalje od kuće, da se ne zna vratiti. Prevario se. Ne samo da se vratio, već ga je zatekao sa svojim posinkom u njihovoj igri, srećne, što su opet zajedno. Ta igra, čak i on, čovek, s tamnim amovima od zlobe, video je, to nije bila samo igra, nošena detinjim zanosom postojanja, bez onih suvišnih pitanja, zašto i čemu, već čista dečija radost, kako dečačka, tako i šteneća. Ona je prerasla u oblik nečega što je neko van svega a istovremeno u svemu, odlučio da tako bude. Taj oblik je bio ono što je njemu bilo strano, što je mrzeo, jer ga se, ustvari, plašio. Dečakova majka je taj njegov strah na svojoj koži osećala. Posmatrao je dečaka, kome je on, očuh, trebalo da bude zaštitnik i živorinju, koju je dečak dobio od onog, koji je i dalje imao volje za svog sina, a možda i ženu, majku njegovu, a to ga je najviše mučilo. Oteo mu ju je, pa posle nije znao šta bi s njom, a tek s tim "deranom". Sve veċi jaz je bio između njih, a sada i taj "prokleti" pas, još jedna "beskorisna njuška" više. Hteo je, strašno je hteo, bolelo ga je koliko je hteo da nanese bol, "da ga zapamte".
Ušao je u kuću, pa u podrum. Izašao je sa sačmarom u ruci i dreknuo:
"Jesam li ja rekao, da taj pas neće pod moj krov?! Jesam li ga k'o čovek vozio, gospodina, kilometrima, da lepo ode svojim putem?! I prešao toliki put natrag?! Toliki benzin potrošio!! Ovde se moja reč ne sluša!"
Scena igre na travnjaku se zaledila, kao da se filmska traka zaustavila. Pogledi dečaka i psa bili su istovetno nevini i uplašeni.
To mu je tek pojačalo bes, koji je kuljao i isparavao sirovu ludost, u kpjoj je usmerio cev puške ka sklupčanom živom obliku, koji se od dva bića, pretvorio i jedan, u jednu skvrčenu loptu od dečakove kose, ruku, nogu, pasjih šapa, repa, a koja je drhrala kao jedno telo. Pas je zarežao, kada je shvatio da ta sprava služi, sigurno ničem dobrom. Bio je to pametan pas, iako još mlad. Skočio je iz dečakovog zagrljaja, kao jaguar, na taj štap od metala. Iz cevi metalne je u tom trenu izletelo zrno besa čoveka koji se svetio zbog svoje nemoći. A pseto, još od ni godinu i po dana, do skoro mlekom hranjeno, oseti u ustoma ukus sopstvene krvi. Zacvile od bola, a zacvile i dečak. Majka je već izletela iz kuċe, u momenru praska puške. Dečak dopuza, otvorenih usta, iz kojih ni jedan jecaj nije mogao izaći. Pas je još bio živ, toliko živ, da mu se činilo, da bi opet mogao da skoči na svoje mlade pseće noge, čim ugleda lik dečaka nad sobomm. A dečakovo lice je bilo krvavo od tople, pseće krvi. U njegovim malim šakama, bilo je žuto krzno, pomešano crvenom bojom. Gledali su se neki tren, pa im istovremeo zasjaše oči. To je bio odsjaj sunca u dve suze, iz oka jednog i oka drugog. U sunčanom danu, neispunjenom, sada više nikad njihovom, pokloniše jedan drugom dragulj, koji se iz središta srca, u oku pojavio, da kao najvredniji imetak, svaki sa sobom ponese.
"Jovice..", prošaptao je dečak ime psa, da ga tim imenom, koje mu je on dao, još malo zadrži...

Nije bilo lako majci da dokaže ljudima kako živi sa samim vragom, samo bi joj rekli, ionako su je već popreko gledali, kad je napustila muža i oca svog sina, da je vraga i tražila. Pogotovo, što je taj nesoj bio milicioner, niko mu ništavnije mogao. Pre nego što se razbolela, uspela je da skupi novac, da pošalje sina na školovanje u grad, daleko, dalje nego što bi i pas mogao naći put nazad.
A onda, nakon dva tajna razgovora telefonom iz pošte, s dečakovim ocem, posla ga njemu u Nemačku.
Naučio je tamo neke zanate, pomagao je ocu, ali nije osećao da tamo i pripada. Zapravo, osećao je da nigde ne pripada. Otac je već stekao svoju drugu porodicu, a njegova dva mlađa brata su ga nazivala "glupim seljakom", i to na nemačkom. Tražio je od oca da mu pomogme, da se vrati. Nije mu se morao mnogo pravdati. Razumeo ga je otac više nego što je mislio, a i njemu samom je to bilo olakšanje, zbog nove žene i mlađih sinova.
Kada se vratio, majka je bila toliko bolesna, da mu ni lik nije prepoznala.
Nekoliko meseci ranije, očuha je upucao sopstveni repetirani pištolj, u nekoj kafanskoj tuči, van dežurstva.
Od oca je imao novaca, dovoljno, da upiše višu školu, a i za stan u gradu. Nije samo jasno znao u koju bi školu i u koji bi grad. Želeo je samo da ima puno knjiga, u kojima će utopiti sve svoje zaborave, a pronaći nove, nekog drugog sveta, makar i prošlog, samo da iz svog izađe.
Upisao je istoriju. Bio je prosečno dobar student. Najbolji se nije ni trudio da bude, već je jedan postojao. Sa njim je voleo da sate i sate provodi u listanju stranica, prekopavajući po ruševinama starih kraljevstava i prebrojavanju žrtava bitaka, brišući granice između mitova i stvarnih događaja, odgonetajuċi gde bi mogli biti tajno mesto groba Džingis Kana...da li je Henri Osmi osnovao anglikansku crkvu, samo da ne bi svaki čas tražio od pape odobrenje za poništenje braka ili...

Jovan se zvao, a on ga je zvao - Jovica, želeo je da ponovo izgovara to ime.
"Baš si seljače, pa hoćeš da i ja budem.
Ajd' dobro, nek ti bude. Ti bi i svetog Jovana prozvao Sveti Jovica!" - smejao se.
Jedan gradski momak, a drugi odrastao na selu, iako je već bio u stranoj, nemačkoj zemlji, mada, i tamo je boravio u jednom malom mestu, u koloniji pečalbara iz okolnih sela svojih zemljaka. Svi su isti tamo, niko bogatiji, niko bolji, lepši, veći, jer se i ne viđaju, radeći od zore do mraka. A kada se vrate u svoja sela, sve sama svetska klasa, bolja od bolje.
Ovde, među studentima, bio je ono što jeste. Kako god da su ga nazivali. A gradska vreva ga je polako, sve dublje, kao vodena pijavica, unosila u svoj vir.
Pozva ih neko, dva druga, dva istorijska moljca, na neku od onih žurki beogradskih, razvučenih, gde se isto tako razvučeno priča, pleše i njiše, gde tavore deca intektualaca i vojnih lica, čitave čete mladih i pobunjenih, onako, bez razloga. U ime te pobune, valjalo je promeniti svest, da bude veza sa nepovezanim, da se od svesti pređe i u nesvest, ako treba. A sve to, u velikim kolutovima dima i tečnosti omamnih učitelja. Svako je imao svog "Don Huana" i nalazio svog "Meskalita". I svako je za sebe verovao kako može da prevaziđe iskustvo Kastanede. I njih dvojica su upali u taj sunovrat jedne mladosti, ogrezle u truleži sasušenih trava...
Jedan je, što ga nazivaše seljakom, uspeo da izađe iz te pećine, możda baš zauvaljujući gorštačkom poreklu, iako, umesto rumenih pečata na licu, upalih obraza, sa žutim flekama od memljivih soba.
Njegov drugar, velki znalac toka istorije, nije bio u stanju da vidi ili mu je postalo svejedo za tok sopstvene budućnosti. On ga je ipak vukao, vukuċi tako i sebe, do izlaza, do svetlosti. Ali, ruka njegovog druga, puna uboda, slabašna i drhtava, poslednjim damarima snage, umesto da se za spas uhvati, istrže se. Nije mogao da ga otrgne od sebe samog.
U takvoj jednoj tamnoj sobi ga je ostavio, na tren, samo da otrči po pomoć. Bila je to kasna noć, a onda... tek se zacrnila, jer je za nekog postala prekasna. Dok su mu lekari iz mašina i velikih injekcija, na silu gurali život natrag, gledao mu je u oči, ne bi li video neku naznaku, misao...ali te oči gledaše nekud već daleko. Možda da saznaju neku tajnu daleke istorije...Ili budućnosti.

Gubitak prijatelja je teško podneo. Povukao se sasvim i samo učio. Nakon studija, dobio je posao nastavnika u jednoj prigradskoj školi. Bio je jedan od onih odsutnih nastavnika, kome deca nisu želela da prave smicalice, jer ona znaju da procene ko je za strahopoštovamje, ko za žrtvu ili pak sažaljenje, sa dozom poštovanja. On je pripadao ovoj, poslednjoj vrsti. Kao kada se zavoli pas lutalica, tako je i on bio prihvaćen od učenika. A on im je, zauzvrat, pričao mimo udžbenika, sve što je bilo na marginama istorije, što je sa svojim drugom noćima prebirao po nekim starim knjigama, ono zašta se ni dan danas ne zna, je li se zaista dogodilo ili je legenda. Kod njega su te granice bile veoma tanke, a nekad ih nije ni bilo. Kao što i u njegovom životu, neki dani ostadoše iza nevidljivih međa jave i ružnog sna, pa se tamo bore, kao dve mitske vojske.

Pošto je uspešno eskivirao psa, ušao je u zgradu vlażnih zidova, naročito kraj ulaznih vrata Još dok je ulazio, otpade jedan komad sloja s masnom farbom. Uzeo je to rezeda zeleno parče u ruku. Okrenuo se opet ulazu, kako bi proverio da li je pas ipak tamo. Činilo mu se da oseća njegovo prisustvo. Otvorio je vrata i krenuo da zamahne onim zelenim krečom, kao da je busen trave, da poviče: "Drži, momče! Hvataj!"
Ali, psa nije bilo.
Sutradan je hodao polako. I narednih nekoliko dana, istim tempom, često se osvrćući iza sebe.

Jednog dana, nakon nastave, pred letnji raspust, leto je sebi uzelo za pravo da požuri malo i demonstrira gradu kako će tek spektakularno biti narednih dva meseca, da ne dopušta zavlačenja međ' zidove. A on se gnušao leta i sunca, otkako je jedan letnji dan zauvek izgubio...
Ošamućen, seo je u park, na prvu klupu, pored majke s bebom u kolicima, koja su se gibala gore-dole, da umine tihi plač u njima. Na drugim klupama, sedeli su vlasnici kučića očešljanih, s mašnicom, ošišanih, na dugom povocu ili samo na zvižduku. Svi su se, uglavnom, poznavali. Ćaskali su o ružnim navikama svojih pasa, surovo ih ogoljevajući, pa ih, od najdražih članova porodice, spustiše na rang običnih, prostih životinja.
Usred žive priče, uz poneki lavež, jedan smeđi pas ulete u grupu koker španijela. Bilo je tu i dva maltezera i jedna pudla. Nastade panika, jer desio im se uljez. Neko povika: "Lutaluca neka! Mešanac!"

"Nije lutalica! To je moj pas!
Jovice, 'ajmo kući! 'Ajde, momče!"

Pas je stao naspram njega, gledajuċi ga pravo u oči. Nije mogao doći sebi od sreće koja mu se širila telom i pretvarala se u drhtavicu. Osetio je i on isto, ništa manje nije drhtao. Samo, to niko nije mogao da vidi, osim sunca. A sunce je uvek tu, voleo ga ili ne, jer ono je veliki pokrovitelj.

"Dođi, Jovice! Idemo!"

Jovica je prišao u dva skoka svom čoveku, čini mu se, oduvek njegovom. A i nije mu se tek tako činilo. Znao je on, još od onog dana, kod semafora...
Pametan je to pas.

Ivana Đorđević
24.septembar, 2024.godine
u Beogradu