Limarev sin i ptica

Oduvek je pisao pesme. Ako bi majka ili brat naišli, krio je otvorenu svesku, zaklanjajući je obema šakama, nesvesno pritom privlačeći još veću pažnju, naročito svog starijeg brata. Majka je bila radoznala, čudila se, otkud njenom detetu tako nešto, da piše, i to "iz glave", a brat, još više je imao razloga za zadirkivanje. Mada, nije bio zločest, samo mu je bilo dosadno. Ustvari, hteo je brata koji bi mu bio drug za igru, kako su mu otac i majka obećavali, dok je majka bila trudna, a on dobio brata piskarala. Otac je bio ponosan na mlađeg sina, ali nije želeo to da ispolji, da ne povredi starijeg sina. Noćima, dok su svi spavali, zadivljen je čitao sinovljeve pisanije. I sam je bio nadaren za pisanje, a da to nije ni znao. Ni školu osnovnu nije završio, samo do šestog razreda je stigao. Moralo se od nečega živeti, kako je njegov otac govorio. Zanat nije odabrao, već je zanat odabrao njega i uzeo pod svoje. Limari, u to vreme su bili traženi, jer su mnoga naselja nicala, pa sa njima i krovovi. A na krovove idu odžaci. Puno odžaka je on izlio i postavio. Često je znao tako da se zanese, posmatrajući grad s nekog krova. Jednom prilikom, okliznuo se i pao.
Bila je to mala sahrana. Majka, brat, dvoje komšija, dva grobara i tri gavrana u krošnji drveta u blizini rake. Sveštenika nisu zvali, jer nisu imali novca za opelo. Mlađi sin je pročitao nekoliko redova iz molitve za pokojne i očenaš. Upalili su sveće i tamjan, bacili svako po grumen ilovače i ostavili gavranima da i oni odgrakću svoje nad brdašcem nabacane zemlje. A na tom brdašcu je bio jedan krst od lima, kakve je radionica u kojoj je otac radio, takođe izrađivala.
On je nastavio da piše pesme, čak mu je učitelj u četvrtom odabrao jednu pesmu da je objavi u pesničkom školskom listu. Tu pesmu je trebalo i da odrecituje na školsloj priredbi. Imao je veliku tremu, pa je njegov, ionako tihi, meki glas, bio isprekidan i na nekim delovima piskutav, te je u publici izazvao smeh. Svi su se smejali, činilo mu se, osim jedne devojčice u drugom redu, sa dve smeđe kike.
Nakon te priredbe, imao je još veću tremu dok govori pred publikom, uopšte, dok govori. Zato je govor nadopunjavao pisanjem.
Govorili su da je pesnik u usponu.
Pisao je za neke novine, "pesnički kutak", koji je izlazio četvrtkom, pa mu je ime polako postajalo prepoznatljivo. Pozvali su ga i na jedno pesničko veče u nekoj maloj, zagušljivoj sali, samo sa jednom policim knjiga, gde je trebalo da odrecituje svoju najnoviju pesmu. Umalo da odustane. Da se ne bi zbunio, odlučio je da pesmu ipak pročita. U prvoj strofi mu je glas prilično podrhtavao, silazio i penjao se, kao da beži od njega. A on ga je dozivao, molio da mu se vrati, da bude poslušan, sarađuje s njim. Glas ga je tek u trećoj strofi donekle poslušao. Na kraju pesme, moglo bi se reći da je briljirao. A onda, usledio je aplauz, prvi njegov uspeh u vidu pljeskanja ruku publike. Znao je on da su i prethodnima tako pljeskali, ali usudio se da mu se učini kako je za njega, do sada bio najduži i najbučniji, mogao mu je i decimale izmeriti.
Podigao je pogled sa svoje sveske ka publici i ugledao dva oka, a zatm i ovalno lice, kosu u smeđom valovima, obla ramena, crnu haljinu na isprekidane bele linije i tačke...Njene šake su takođe pljeskale.
Cela sala je blla njegov svet, samo njegov, kome on priada od sada, pa zanavek. Samo se malo zbunio kada se vraćao u publiku, jer je zaboraviio gde mu je mesto. Upražnjena stolica u trećem redu ga je pozvala i on joj je prišao.
Ona je bila u drugom redu, levo od njega. Gledao joj je u potiljak, ustvari, zamišljao je njen potiljak ispod kose. Imao je neodoljivu želju da se tu zavuče i miriše njen život, makar joj nikada ne prišao. Jer, već se u mislima pribojavao tog trenutka. Radije bi ostao u njenoj senci...postao bi njena senka. Ali, to se može samo u pesmama.
Ipak, desio i taj trenutak, koliko god da je mislio kako takav njemu, smrtniku običnom, ne može pripadati.
Na sledećj pesničkoj večeri, na koju je otišao kao slušalac, ona, sa svojim slapovima koje je ukrotila u punđu, pomalo laganu i nehajnu, stala je pred publiku, u haljini zrele kajsije i izgovorila glasom, mistično prozuklim, najlepšu pesmu na svetu, mada nijje mogao tačno upamtiti o čemu je bilo govora u njoj, samo je na mestu kod "zvezdanog praha", "raspršen po obzorju nestao". Vratio se tek kada je usledio gromoglasni aplauz. I sam je udarao dlanom o dlan, dok ga nisu zaboleli.
Na skromnom koktelu nakon pesničkog dela, prišla mu je i rekla mu tim neobičnim glasom, koji je odavao zrelost koju izgled nije, kako joj se dopada njegov rad. Njegov rad?! Nikada se uvaženije nije osetio! Njegov rad! A to je značilo da je poznati pesnik. Ipak, u tom trenutku mu to nije tolilko značilo, koliko to da je poznat njoj, da ga je ona primetila.
Pritom mu je pružila ruku, a on je brzo svoju prethodno obrisao o sako, jer mu se u trenu oznojio dlan.
I on je njoj uzvratio, rekavši nešto o lepoti njenih stihova.
Viđali su se vremema na vreme na pesničkim večerima i razmenjivali komplimente. Dlanovi mu se nisu više toliko znojili, a ona je svaki put imala novu pesmu i novu haljinu, u kompletu s njom.
Jedne večeri, nije se pojavila. A ni sledeće, i one iza nje. Nije se raspitivao o njoj, samo je ostajao dugo, dok poslednji ne ode, ne bi li u romorenju prisutnih ipak doznao nešto. Niko je nije pominjao. On je i dalje odlazio na skupove pesnika, pri čemu se trudio da svaki put ima neku novu pesmu.
I svaka je ličila na nju. Barem njemu. Svaki stih je imao zvezdanu prašinu iz njenih očiju i živahne slapove njene smeđe kose. Nastalo je nekoliko zbirki pesama.
Sa velikom pažnjom su propraćena njegova dela na sajmovima knjiga. Čitaoci su u redovima čekali da im potpiše njihov primerak.
U jednom zanosu pesnika okruženog svojim čitaocima, učini mu se da čuje prozukli ženski glas, nesvakidašnji, a opet, tako poznat.
Bila je to ona, pred njim, sa njegovom knjigom u ruci, koju mj je, otvorenu na prvoj strani, pružala. On je stavio svoj potpis, pomalo isprekidanim linijama, kakav bi mu glas bio, da je u tom trenu progovorio. U posveti je napisao: "Onoj, koja je načinila ove stihove, ja sam ih samo zapisao."
Osmehnula mu se, rekla nešto o tome kako ne bi sada da stvara gužvu, javiće mu se kasnije.
Poslednji posetilac sajma je izašao, a on i tri portira su još bili tu, samo što su oni imali posla, a on i bez posla, a i bez smisla. Nije se pojavila. Ni do poslednjeg dana sajma knjiga, ni na prvom sledećem pesničkom susretu, tog prioleća, zime....ni sledećih nekoliko godina. Pomišljao je kako je ona možda postojala samo u njegovoj mašti. Možda je ona muza, poslata iz antičkih mitova, da podstakne jednig limarevog sina da piše pesme. Da se malo poigra s njim. Da mu daruje pticu koja divno peva, a zauzvrat, da je zatvori u kavez, samu, da nema svog para, s kojim će zajedno pevati.

Jednog jutra, poštar mu zakuca na vrata. Imao je preporučenu pošiljku za njega. Potpisavši priznanicu, otvorio je malu kutiju napunjenu papirima, zbog zaštite od oštećenja, a u toj gomili, ušuškanu figuru od keramike, jednu poput onih, kakve je viđao kod komšinice na polici, sa devojčicom i dečakom nadvijenih nad istom knjigom. Pored figure beše prava knjiga, na čijoj naslovnoj strani su bili prikazani zvezdani putevi.
Na prvoj praznoj strani, pisalo je, ženskim, a ipak pomalo hrapavim rukopisom, pa kad bi slova imala zvuk, zvučala bi prozuklo: "Onom, koga sam svojim pesnikom zvala još od prve školske priredbe, čuvši najlepšu pesmu na svetu".

Tri dana kasnije, na njegovim vratima bila je - ona.
Devojčica sa smeđim kikicama iz drugog reda školske sale za priredbe, njegova muza, upravo sada je stajala na njegovom pragu!
Osmehnula mu se, zabacivši jednu stranu smeđeg slapa kose i zakoračila u njegov život, u kom je oduvek i bila, samo što je hodala na prstima.

Sledeće godine, izašla je njihova zajedničla zbirka pesama.
Na sajmu knjiga bio je veliki red za oba potpisa.
A linije njenih i njegovih slova imena su se neprestano dodirivale.
Da slova imaju zvuk, čulo bi se pevušenje i cvrkutanje dve ptice u paru.

Ivana Đorđević
13. maj 2025. godine
u Beogradu