Foto: 
autor nepoznat

LJ. sa četvrtog sprata

Neuklopljiva u strukturu života, zbog karakterne osobine džangrizavosti, ekskomunicirana iz društvene zajednice kao naporna... Srela je njega koji je izdavao sobu i tražio stanarku. U njenoj romantičnoj ženskoj zamisli odzvanjao je unutrašnji  ego i govorio joj je reč „muž“. Ovo je prilika da kaže svima da joj je muž i tako dobije ugled udate žene koji je davno priželjkivala. On je gledao sa osećanjem žalosti, u društvu bi je često ismevao, znajući da mu odgovara skuvano i opeglano, nije remetio njenu laž pred drugima kada bi je ona naglas izgovarala...

Umro je. Ophrvala su je mešovita osećanja, nešto između sreće i novog nadahnuća. “Pa ovo je sada još bolje!“, mislila je ona, “Sada ću biti njegova nevenčana udovica i svet će razumeti moju poziciju i bol koju ona (status) nosi sa sobom!“

Sudski proces sa zapanjenom  rodbinom trajao je... Njoj je stalo do toga da se njen status udovice što duže zadrži i da se o njemu što duže raspravlja...

Preskočivši sebe u svom životu, u događajima koji se nisu ni zbili, otela je od života predstavu koja joj je najzad omogućila da sama veruje u to da je imala punoću života...

Bezvremena laž o njenom slučaju postala je iluzija istine kojom je svakog jutra, srećna i ponosna, izlazila u svet, ojačana saznanjem da joj izgovoreno niko ne može oduzeti. Da, ona je bila udovica...mrtva usta ne govore...

Autor Adelita Radičević

Komentari

Komentari