Ljubav na tezgi

Žega, voćni slad, žeđ, znoj, raširene nozdrve, šarene oči, slepljena odeća uz kožu, trulež betona od zgaženog povrća, lenji ljudi, umorni točkovi kolica… Traka od haljine vuče se po repovima, sa četiri ili šest strana — koliko joj se činilo da ih i sama ima, jer joj se vrtelo u glavi.

Stalno se kačila za ručku kolica i ostavljala noge bele, od pre četiri leta osunčane, u modricama od nekih ćoškova. Svaki put se zaustavljala da primiri taj rep, da ga opomene na neprimereno ponašanje — ali uzalud. Taj komad haljine želeo je nezavisnost, slobodu, onu o kojoj mnogi pričaju, a koje nema nigde. Nema tezge na kojoj se sloboda može kupiti.

Zato ljudi dugo biraju trešnje — bar to mogu. Zgražavaju se cenama, ali kada vaga kaže poslednju reč, bespogovorno vade novčanike i poslušno izvrću džepove. Kupe mnogo više nego što su mislili, jer nije njihovo da misle — prodavac za tezgom odlučuje da je bolje kupiti kilo i po, ili dva. Samo da bude okruglo, zbog vraćanja kusura. Jer, ko će još, Boga ti, po ovoj vrućini, prebirati po novčanicama?

„Ma ubaci, ’vamo, samo ubaci…“ A kupac je tu da izbaci, da smanji broj tih papirića iz džepova, koji se očas pretvore u breskve, jagode, salatu. Naročito salatu. Čak i liče na salatu — vlažni i lepljivi, taman za prste. „Sticky fingers“, desi joj se tada u glavi logičan poredak. A odmah zatim i slika albuma Rolling Stones-a na komodi male sobe koja gleda na dvorište.

Pogled o kom je sanjarila, da će ga, sanjiva od sreće, stalno pred sobom imati — naročito onog dana, isto ovako letnjeg, kada mu je bio rođendan, a ona jedini njegov gost. Na stolu te sobe, pod hrpom papira, ugledala je figuru slona od mesinga. To je bio znak da je od najboljeg druga primio njen dar i stavio ga pod nacrtnu geometriju, da mu bude sreća za ispit.

Htela je tada da mu kaže da od Stonesa jedino voli „Ruby Tuesday“ i to verziju koju peva Marianne Faithfull. Ali poljubac, nespretni, zaglušio joj je tu bespotrebnu izjavu. I neka je… ko zna da li bi se ikada dogodio, da nije bilo tada.

Toplota pod ceradama nad tezgama bila je sve nesnosnija, a voće je počelo da vri, da se pretvara u alkohol — kao prvi koktel koji je pila, od kog joj je posle bilo muka. Setila se da ove godine još nije probala dinju. Valja uzeti prvi zalogaj i zamisliti želju.

Ima li ona uopšte želja, nakon toliko godina onih — već usahlih od čekanja? Neke od njih protrčaše kao konji na stazi hipodroma, ili se izgubiše, kao onomad, onaj ždrebac u obližnkoj šumi. Radost nakon pronalaska uplašenog bića delili su u zagrljaju, kao da su našli jedno drugo, kao da su pronašli svoje dete koje nikada neće imati — a možda su mogli…

Da li su to misli, po zakonu fizike, najgušće na toploti? I kakva je to čar pijace koja nudi sve na otvorenom, kao na dlanu — čitavo jedno leto u delićima, po tezgama, kao izložbu na istu temu, samo s različitim objektima prirode. Ne i mrtve — to je sigurno. Sve ovde deluje veoma živo.

Usput, u staklu burekdžinice, srela se sa sobom u prolazu. Primetila je: ta pripijena zelena haljina još joj lepo stoji spreda, ali sa strane se nekako povukla s ramena, spustile su se bratele — nemoćno i tužno, kao da su pale na pola koplja. „Pa, nije dotle došlo, Boga ti!“ Primećuje i da sve češće u poslednje vreme pominje Boga, a to, kažu, nije lepo, nije bogougodno — pominjati Ga, uzalud Mu ime izgovarati. Kažu, a ne znaju šta Bog zapravo misli o tome.

Kolica su kleckala umesto nje. Da nije njih, kleckala bi ona. Škripuckala su, kašljuckala, nešto su bogoradila. Ups, opet pominjanje Boga. Prodavci su je svi redom pozivali, nazivali komšinicom, lepoticom, devojčicom, srećom, dušom… A sve to, iako je lepo čuti, ona nije već odavno — osim onog prvog puta, jer stanuje dve ulice od pijace, te su je i okolne mačke pozdravljale na isti način.

Zato su sada kolica bila puna. Kilo ovde, dve i po onde… Samo će uzeti malo mlade šargarepe za letnju čorbu, a pretvoriće se u pregršt narandžaste boje karotena, da joj nadomesti sunčeve zrake — one koje nisu štetne za kožu. Samo će šaku jagoda, dok još nisu prošle, napunila kesu od dve i po kile, da ih sačuva u teglama, pa da ih se može sećati dok gleda pahulje kroz prozor.

Lubenice — njeno životno voće, koga je nezasita. Ako bi molila za čudo, prirodu ili Boga, među dve ili tri neizostavne molbe bila bi i ta: da lubenica ima i zimi. Njenom ocu je bilo teško da je ubedi u to da ih ni za lek u to doba nema, pa je sve do duboko u njeno školsko doba, vodio na pijacu, da joj dokaže.

Inače, teško je prihvatala da ne može sve uvek biti isto i prisutno, koliko god da voliš — bilo to lubenica, sneg, more, san, majka, najbolja drugarica, otac, ljubav… A svega toga što joj duša traži, na ovoj pijaci nema.

Ali ima života — da udahne svežu snagu za dalje, za sledećih nekoliko dana, pa iznova, od tezge do tezge. A onda, u trenu koji bi usledio kada bi neki pisac hteo, na primer, da načini obrt i iznenadi čitaoca, desilo bi se ono što se uglavnom u romansiranom štivu ili filmu dogodi.

Možda bi, za one zamerljive čitaoce koji traže duboki smisao i komplikovane zaplete, ovo što se dogodilo bilo nevešto, neprirodno i banalno. Jedino bi za one romantične bilo poželjno i prava poslastica — kao u onim ljubavnim romanima s kioska. Kako god, i „kako kome drago“, što bi rekao Šekspir — na tezgi s dinjama, jer jedino joj je dinja preostala da je, do isteka leta, proba i ugleda njega.

Da. Na tezgi je bila ruka njene ljubavi, koja je upravo uzimala jednu okruglu, žutu voćku, za koju je u momentu zaboravila kako se zove. Njegovi dugi prsti, profil s pomalo iskrivljenim nosem, tamni ten arapskog izgubljenog sina, modroplave oči reke Morače, odakle mu je baba, njegov nahereni osmeh u stranu — da ne bi pokazao svu dragost što je ugledao — sve je to, u titravoj izmaglici od vreline, prepoznala. Dužinu trepavica pri oborenom pogledu, blago podignutu levu obrvu i taj njegov trik s osmehom, kao da su uvek bili tu, svih ovih godina. Godina?! Ko ovde, na ovom mestu, ovom svetom mestu — najsvetijem za nju, ovoj pijaci — može uopšte misliti na tamo neke godine, na vreme?! To ne postoji. Sve je sada, kao što je bilo tada. Možda nema više njegovih crnih lokni, a njena kosa je sva u repovima, kao mokre čaplje, i oči joj duplo veće, a takođe i podočnjaci, pod zamagljenim naočarima s dobrom dioptrijom… a ipak je sve isto.

Koliko je samo pitanja i neodgovora na njih. A sada, od svega toga, šta ima reći, osim tih iskri iz očiju, u jednoj, tako logično postavljenoj, a opet i smešnoj i dubokoj rečenici:
„Šta misliš, koja je bolja, ova s debelom korom ili ova glatka?“
„Ova sa debljom korom. To su one prave, domaće.“
„Neka bude.“
I on uze istu takvu. Pogledaše se još jednom.
„Vidimo se.“
„Vidimo se.“
Od tada, za svaki slučaj, pre nego što izađe na ulicu, naročito na pijacu, odabere haljinu koja joj najlepše stoji i malo bolje počešlja.

Ivana Đorđević
7.oktobar 2025.godine
u Beogradu