Lov

Zvuk helihoptera poremetio je jutarnju tišinu i uskovitlao okolno drveće. Tako stran i neprirodan, rasterao bi divljač koja se danima ne bi vraćala na proplanak. Iz helihoptera iskoči vitka, visoka, ženska silueta. Kačket i zategnuta vojna, maskirna uniforma, teške cokule i snajper uvijen u mrežu koja imitira lokalno rastinje. Sve to da bi je stopilo sa šumom i sakrilo njeno prisustvo. Pretrčala je proplanak i nestala u visokom rastinju. Bila je vrhunski vojnik, navikla je na teške terene, kretala se kao panter... Od toga joj je zavisilo hoće li živeti ili umreti. Ali ovde nije sletela po zadatku, jedino ovde je volela da dolazi. Tu je, već nekoliko godina, lovila jednu zver.

Odrasla je u vojnoj porodici, otac oficir, selili su se od baze do baze. Brzo su otkrili njen jedinstveni talenat. Imala je izuzetno mirnu ruku i oko sposobno da ustreli mušicu na hiljadu metara. Strpljenje i spartanski način života, odanost armiji i vojničkom vaspitanju, napravili su od nje vrhunskog profesionalca i savršenog ubicu. Nikada nije razmišljala o onome što je bilo, nikada se nije okrenula da pogleda odstreljenu metu, nikada se nije opuštala. Nije se družila, retko je napuštala bazu, a i kada bi se odmarala, dolazila bi baš ovo mesto da lovi drugu vrstu divljači. Vojnici su se plašili njenih ledeno plavih očiju, koje nikada nisu odavale emociju. Među njima bila je poznata kao Avet. I nije se ljutila, jer je zanala da ubija čisto, da se njene mete ne muče u samrtnom ropcu. Verovaa je samo sebi i svom oštrom oku. Savest je nije opterećivala. Nije tražila sreću, ni zadovoljstvo. Nikada nije srela nekoga ko bi u njoj uspeo da pobedi vojnika i oživi ženu. Razmišljala je samo o trenutku, živela je samo za trenutak, za drugo nije ni želela da zna.

Već je odmakla duboko u šumu, sunce je polako zalazilo za krošnje. Vešto se popela na jedan planinski vrh i sela. Izvadila je dvogled i prešla preko cele oblasti, ništa se nije pomeralo. Legla je u žbunje, naslonila se na snajper i čekala noć. Disanje joj se automatski usporilo, a mišići napeli. Blaga groznica prostruja joj niz kičmu.

-Možda će ovo biti ta noć... – pomislila je uzbuđeno, gotovo srećno.

Prisećala se kada je, goneći jenog kapitalca, u blatu ugledala čudne tragove. Bili su veoma slični vičijim, ali mnogo veći. Često je lovola vuka, znala je kako da im se prikrade. Pratila je te tragove gotovo cele noćim nije pronašla ništa. Povremeno je imala utisak da je neko posmatra, ali to je pripisala umoru i dehidraciji. Tek treće noći videla je senku kroz noćni nišan. Kretala se suviše brzo za bilo koju poznatu vrstu, a onda je, u skoku, zver zaklala divljeg vepra. S nevericom je posmatrala pir ogromne životinje. Ličila je na vuka, ali su joj oči bile veće i tamnije. Krzno joj je bilo potpuno crno, ni mesečina se nije po njemu prelivala, crnilo bi je gutalo. Vučina, nevidljiv u mraku, munjevit, vešt, nečujan, savršen mračni anđeo...i morao je biti njen.

Godinama mu je bila tako blizu. Jedne noći, dok je on komadao tela nekih lovaca koji su kampovali kraj vatre, prišla mu je na par metara. Gladno je proždirao tela, a ona je pružila ruku i mogla je da ga dodirne, a da je on ne oseti. Tada je podigla snajper i naciljala, ali on je nestao kao što se i pojavio, kao pramen magle...

Noć je pala naglo, kao i zavesa teške, hladne kiše. Nekoliko gromova zapara nebo i osvetli predeo. Nije se pomerila, zurila je kroz noćni nišan, ali zbog kiše vidljivost je bila loša. Nevreme se pojačavalo, morla je da potraži bolji zaklon. Po takvoj oluji ni on neće izaći da lovi. Ispuzala je iz gustša i tiho opsovala. Zabacila je snajper na leđa i hitro je kliznula niz padinu tražeći rupu ili pećinu u koju bi mogla da se zavuče. Vetar je urlikao kroz stenje i drveće, nije videla dalje od metra ispred sebe.  U podnožju, zavukla se u procep u steni i sklupčala se. Udari groma guatali su sve ostale zvuke, vazduh je odisao ozonom, visoko drveće se, uz tresak, lomilo. Iznenada, osetila je onaj pogled na sebi, oža joj se naježila. Buljila je u mračni zid kiše i vetra. Samo na dah od nje, pogled joj je uzvratio par dubokih, paklenih očiju. Oštar miris mokrog krzna zapara joj nozdrve. Dozvolila je se bi da se nađe u klopci kao kakva mala lisica. Zubi joj zaškripaše od prigušenog besa. Od lovca postala je lovina. Morala je da bude brža od zvuka i lakša od pera. Isukala je nož sa pojasa i nečujno, hitro, u letu presekla ga preo grudi.  Pa se nogama odbila o velika leđa, napravila salto u vazduhu i nestala u oluji. Trčala je prema sledećoj litici, pratili su je bolni urlici i miris sveže krvi. Znala je da mu rana nije smrtonosna i da će je slediti čim prvi bol umine. Kao divokoza pela se po oštroj stmini, već osećajući besan pogled zveri kako joj pali kožu na leđima. Na vrhu litice ugleda zaravan i visoko borovo stablo. Kiša joj je natopila cokule koje su joj sada otežavale kretanje. Skide ih i baci, dohvati prvu granu i uzvera se visoko. Ubrzo se stvorio ispod stabla i počeo besno da kruži. Nije želela da joj ovo bude poslednja noć u životu. Čvrsto je obgrlila deblo, pokušavajući da se odupre udarima vetra. Podigao je glavu i pogledao je, kroz noć i uragan, njegove su oči videle bolje od njenih. Seo je netremice je posmatrajući, čekajući da padne. Krv mu je curila iz rane, ali je nije lizao. Samo je gledao gore u nju očima bez dna.

Noge su joj bolno trnule, a mišići na rukama podrhtavali su joj od napora. Natopljena bluza bila je sve teža, s mukom ju je skinula i bacila. Pala mu je pod noge. Spustio se, legao pored košulje i dugo je njušio. Mrak iz očiju mu je bledeo. Kapci su mu se nevoljno spuštali. Najzad, umor ga je savladao.

Kiša je stala, a vetar je oduvao obake. Svitalo je. Tiho, kao utvara, sišla je sa drveta. Znala je da je to taj trenutak koji je čekala godinama. Podigla je nož da mu zada poslednji udarac, ali zrak sunca probi se kroz ranje i obasja njegovo usnulo telo. Nož joj zastade u vazduhu. Ugledala je nešto što, možda, niko ne bi rebao da vidi. Nešto se probijalo kroz njegovu mračnu dušu.

Okrenula se i sela na mokru travu, puštajući da joj sunce ugreje bolne udove. Skinula je kačket i oštro protresla salpove mokre, zlatne kose. Nije se okrenula ni kada je iza sebe čula lomljenje kostiju i bolne krike. Saćekala je da se sve smiri. Tek ju je dodir toplog daha na vratu naterao da se sa osmehom okrene:

-Trebalo bi da počnemo ispočetka. Ja sam Luna.