Lov na zeca

U šumi iznad kuće čuo se lavež psa. Otac se spremao. Obuvao je čizme i stezao fišeklije. Uzeo je pušku, okačio je o rame i krenuo uzbrdo. Lavež psa je bio sve glasniji. Ubrzo se čuo pucanj. Golubovi, koji su dremali ispod strehe, su poleteli. Ovce u toru su se uznemirile. Čulo se klepetanje zvona. U štali je zanjištao konj. Lavež psa je utihnuo. Na uzbrdici su se pojavili Milorad i moj otac. Otac je nosio zeca. Oko njih je trčkarao pas.

Otac je stavio zeca na drveni sto u dvorištu , uzeo nož i krenuo da dere kožu sa njega. Milorad je seo na kladu i posmatrao.

"Dijeliš ga na pola, tebi ide glava, ti si pucao", rekao je.

"Tako ću uraditi", rekao je moj otac.

"Ja nikad ne bih pucao na životinju dok stoji." Mazio je Milorad psa po glavi.

Majka je iznela rakiju.

"Nema boljeg kera nadaleko, kadgod ga pustim u šumu išćera nešto. Ali ja nikad ne pucam na životinju dok stoji."

"Hoćeš li ipak da glava ide tebi?", upita moj otac.

"Ma jok, ti si pucao."

Otac je okačio kožu o klin na šupi. Zatim je rasporio zeca u krenuo da vadi drob.

"Mora se životinji dati šansa." Nategao je iz flaše Milorad.

"Neka glava ide tebi", reče moj otac .

"Ma jok, ti si pucao."

Otac je rasekao zeca uzduž. Polovinu bez glave zamotao u papir od vreće za brašno i stavio u najlonsku kesu.

Milorad je ustao, uzeo kesu sa svojom polovinom, pozdravio se i krenuo kući.

Autor Milan Neđić