Luciferova Fuga za Rajsku Ljubav (deo II)

- Postoji li san u snovima, ili koliko zapravo puta možeš zaspati u isto vreme? San u snu, pa još jedan u njemu, pa još jedan i... Tako u beskonačnu cikličnost kojoj ništa ne može izmaći ili je prevariti... Dok se i prostor i vreme katkad može... Cikličnost... Nikada... -mislila je izušivana i iskasapljena telesina, bez predstave o vremenu provedenom u bolničkoj postelji. Sati, dani, meseci za nju bejahu izgubili svaki značaj, dok je postajala postepeno svesna svog stanja, strašnih bolova koji su se pojačavali i zavoja kojima je bila obavijena u potpunosti, osim preko očiju koje su unezvereno ispitivale ono što su mogle da ugledaju od sebe i oko sebe, svesna da može i čuti, jer su zavoji bili izbušeni tamo gde su se nekada nalazile ušne školjke.

Teškom mukom i uprkos bolu, unesrećeni pacijent je uspeo da okrene glavu ka prozoru kroz koji je, ali sada već bez ikakvog uzrujavanja, opet ugledao to prokleto, proganjajuće, ulično žuto svetlo kako vrišti kroz staklo u mračnu, bolničku sobu.

- Ah, to prokleto svetlo, i ova ulica, i moja prokleta zgrada na stotinak metara odavde, i ta prokleta šumica koja okončava ovu prokletu ulicu i ovaj špalir njenih prokletih žutih svetiljki... - umorno i poput paukove mreže su mu se razvlačile po unutrašnjosti lobanje, niti umrtvljenih i ustajalih misli.

Potom su usledili škripanje i krici, samo što je škripa sada poticala od bolničkog gvozdenog kreveta iz obližnje sobe, a ženske krike uz stenjanje, bilo je jasno, proizvodila je žena koja je uživala tokom seksualnog čina koji se odigravao tu, nadomak njegove sobe i, pokušavši da ignoriše to, naprotiv, u njegovim mislima bljesnula je varnica koja je izazvala požar u toj iskasapljenoj glavi, i celo telo raspalila jarošću koja je bila tolike jačine da je uspela da anulira strašne telesne bolove i ulije mu neopisivu snagu, volju i želju da preživi po svaku cenu. Da, sada je imao jak motiv da preživi, pa ma u kakvom stanju nakaznosti i hendikepa ostao, jer prepoznao je to stenjanje i tu boju glasa, to vriskanje i dahtanje svoje voljene verenice dok uživa u parenju sa nekim ko nije on, i misao o kazni dala mu je volju i snagu zveri, čudovišta u koje se upravo pretvorio, sada već i u duhovnom obliku...

- Urghhhh!- prohujalo je po nepotrebnom otpadu arhetipskih, empirijskih ostataka među zidovima lobanje pacijenta.

– Prokleta, ispovraćana gadura! – mislio je u sebi, a da je mogao, urlao bi iz sveg glasa.

– Voleo sam je više od Boga i naravno, baš u tome napravio kardinalnu grešku, ja zasluženo osakaćena, pametna budala. Još sam živ a ona me je već odstranila iz svog života i života uopšte i spakovala u „Recycle Bin“ svoje sitne duše i halapljive životinjske prirode. Ne postojim više za nju, i sada je u ljubavnoj ekstazi sa onom gnjidom od bolničara, što sam naslućivao i pre naše veridbe. I gle pakla, baš on me večeras menja, odrađujući moju smenu i moju verenicu, nekadašnju najveću ljubav, dok ja umirem, a ona uživa kao što je i sa mnom nekada. I gle ironije, ona je ustvari bila u dežurnoj medicinskoj ekipi koja me je one večeri dovela na ovu „giljotinu malih sečiva“ gde se moj pakao nastavlja. Da, i on je bio, zadužen za nosila mog kažnjenog tela.

„Medicinske sestrice se jebavaju sa bolničarima kad god im se ukaže prilika“ je priča koja je kolala u masi, kao i sve razne, u masu „puštene buve“, ali ja sam buve gnječio noktima, a masu mleo svojom svešću i svojoj medicinskoj sestrici, pod obrazinom nadmoći, lažirao da joj verujem i bivao slepac da bi ugodio njenoj naivnosti i, gle opet ironije, sada samo oči i imam.

Život baš sa uživanjem ume i voli da se poigra sa samim sobom u telu koje strada, dok on nastavlja svoju igru, menjajući telo po telo. I tako se život poigrava nama, nekakvim svojim redom, nama nedokučivim za večnost, dok naša tela pate i stradaju. Razne kretenske priče kruže među svetinom, a mi uvek mislimo da smo posebni i da baš za nas to ne važi, da baš mi ne pripadamo toj svetini, i kada se među nas, kao među pse, baci kakav generalizovani pojam izvrgnut ruglu, svi se izolujemo od njega, ostajući ili postajući baš to pod tim nagrđenim pojmom, nastavljajući da gledamo jedni u druge osuđivački i sa gađenjem, i evo... Ali neka! Šta je, tu je, i divno je, jer pakao koji su njihovi pritupi i kurvinski mozgovi u stanju da zamisle, biće raj prema paklu kakav ću stvoriti od njihovih bednih života! Unakaziću ih kreativno, sa ljubavlju, uživanjem i odgovornošću prema stvaranju ili uništavanju nečega što bi trebalo biti stvoreno ili uništeno, svakome po zasluzi, i svakom svoje... Naravno... I kao pravi demijurg... I ostaviti im samo oči nepovređene, netaknute, takve kakve jesu, da mogu sagledati divotu svog užasa i uživati u mom stvaralačkom delu, ako se nesrećnim slučajem ne obese u našoj divnoj, rajskoj šumici. Oči neka gledaju, uši neka slušaju... Da... Uspavljujte me, moje oči se sklapaju. Ali kada se opet otvore, počeće užas koji više niko nikada neće moći niti umeti da zaustavi... - i nije uspela dovršiti buktanje svoje misaone stihije, ova zver koju je sam pakao iznedrio, ili možda ljubav, jer šta je zapravo pakao, ako to nije život kojem smo dali mač u ruke, i moguće li je postojanje pakla bez ljubavi kojoj ostavimo otvoren prostor da se uvek može u njemu prepodobiti u svoju sestru bliznakinju, mržnju?

Zagušila se i primirila misaona implozija ovog do maločas unesrećenog, a sada strašnog i opasnog bića, zbog doze morfijuma koju mu je iz viseće boce pustio u vene tempirani aparat za doziranje i ubrizgavanje.

Maglovito i hladno jutro uveliko već beše svanulo, dok su se, kroz špalir svetiljki niz ulicu koja je vodila ka bolnici, užurbano kretali inspektor i njegov pomoćnik. Neke od svetiljki su ostale neugašene, dok je poneka neispravno treperila u magli.

Bolnica je bila jedna od onih ruina što na prvi pogled, a kamoli kakav dublji utisak, izazivaju jezu, loše misli, turobne asocijacije i pokvarenu maštu, pa bi neko ko je posmatra prvi put, imao osećaj kako se u njoj desilo mnoštvo strašnih stvari. Bila je poslednja građevina u nizu i poprilično odmaknuta od objekata koji su joj prethodili, a dalje, dvadesetak metara od njene ograde, završavala se ulica okončana šumicom koja se prostirala nekoliko stotina metara u prečniku. Zbog sujeverja okolnih meštana za sve ono što svojom prostom logikom nisu mogli da objasne, i zbog nekih užasavajućih događaja koji su se desili u njoj, nisu je sekli niti je ko, osim noćnog čuvara, kroz nju prolazio, pa je šuma odisala jezivom tišinom, a zbog jednog od tih strašnih događaja koji su se u njoj odigrali mnogo godina ranije, neki očevici sa slabijim srcem, od šoka i straha, umrli su na mestu, dok su neki, sa slabijim nervima, upali u stanje teškog i trajnog, do tada nepoznatog oblika ludila, ludila koje je od tada nastavilo da se manifestuje i traje u životima meštana ovog malog grada.

Prošavši kroz veliku gvozdenu kapiju i ne usporavajući svoje nervozno koračanje, inspektor i pomoćnik zapaziše kroz gustu maglu dve siluete u belom kako stoje na ulazu bolnice.

- Po svemu sudeći, ovo bi trebalo da su čuveni doktor i medicinska sestra!- reče pomoćnik, ne očekujući odgovor od svog šefa koji je bio duboko zamišljen, kao i uvek u sličnim situacijama, iako ova nije sličila niti jednoj do sad.

- Znaš, malo me ljuti i razočarava činjenica da, za ceo jučerašnji dan proveden u ovom prokletom gradiću, od prokletih meštana nisi saznao ili pronašao bilo šta što bi nam bilo od koristi za demistifikaciju ovog prokletog slučaja, tako da, osim ovog prokletog prstena i eventualne doktorove priče, ne znamo još ništa, pa čak smo, reklo bi se, još i postali zbunjeni! – promrmlja inspektor, dok su se peli uz stepenice u susret doktoru koji ih, otvorivši vrata, pozdravi i rukom učini pokret da krenu u pravcu hodnika kojim se sestra već beše uputila, te to i učiniše.

I dok su se kretali kroz oronule hodnike velike zgrade, doktor je ćutao. Inspektor takođe. Ponosio se svojom profesionalnom navikom da ne razglaba badava i o nečemu što nije od konkretnog značaja za ono što sebi zacrta da mora rešiti. Takav je bio i doktor. Ali još nešto je postojalo među njima, što je u ovom trenutku stvaralo obostranu simpatiju i izlišnost praznih razgovora. To nešto nije bilo samo oduševljenje, kada su se na ulazu ugledali i spazili koliko liče, jer je i inspektor bio ćelav i nosio sedu bradicu i male, okrugle cvikere, pa im je proradila narcisoidna samoljubivost, što je obojici bila dominirajuća karakterna crta, već su to bile, kada su im se pogledi sreli, neke zagonetne iskre nekakve iskonske istovetnosti i identičnosti, koje su pojačavale fluid misterije koja je, kao nekim nevidljivim zavojima obavijala ovaj gradić.

Stigli su do kreveta pacijenta i inspektor, ne gubeći vreme, upita doktora kako napreduje lečenje i oporavak, i da li postoji mogućnost da od pacijenta dobije odgovore na neka pitanja.

- Znate doktore, takođe bi mi svaka informacija koju mi možete dati značila, jer do sada nemamo apsolutno ništa od kakvog bitnijeg značaja, osim možda ovoga... - nervozno zaćuta inspektor, vadeći iz džepa kesicu sa prstenom, pružajući je doktoru. Sestra je, ugledavši prsten, uplašeno prišla doktoru, šapnuvši mu kako nekom pacijentu mora dati terapiju, na šta doktor klimnu glavom, te se sestra gotovo trčeći izgubi iz sobe. Inspektoru ovo nije promaklo.

Nastaviće se...

Igor Rajović