Luciferova Fuga za Rajsku Ljubav (deo III)

- Aha, dakle još jedna „nesložena kockica“ se pojavila! – pomislio je, spakovao to u jedan od svojih misaonih foldera i nastavio:

- Našao sam ga na mestu zločina, na metalnom stočiću, baš kao što je ovaj kraj uzglavlja pacijenta i, jer mi se činilo da je tu ostavljen sa namerom da bude nađen ili ukaže na nešto, da ga je dakle, verovatno ostavio „koljač“ ove žrtve, posvetio sam mu pažnju proučavajući ga i došao do neobičnog otkrića.

- Nastavite inspektore! – reče doktor, posmatrajući prsten. Inspektor nastavi:

- Sudeći po gravuri na njemu, prsten je svadbeni ili verenički, zar ne?

- Bez sumnje! – potvrdi doktor, davši pogledom inspektoru znak da nastavi.

- Inicijali upleteni u Ouroboros koji zaokružuje srce, sa leve i desne strane su, bez sumnje, početna slova imena zaljubljenog para. Pogledajte sad pažljivo tu gravuru i recite mi da li povezujete nešto? – upita inspektor, pružajući doktoru lupu, na šta ovaj uzvrati da nije potrebno i začkilji se u prsten, a onda se iznenađeno izbeči na inspektora, izustivši tiho i kao za sebe:

- Ime ove naše unesrećene pacijentkinje počinje ovim slovom. A vi ste ga našli na njenom stočiću u noći kada je iskasapljena. Nema sumnje da se radi o inicijalima nje i njenog verenika, ljubavnika ili šta god on bio, ali... Radi se o dva ista slova, iz čega bi se moglo zaključiti samo to da njeno i ime njenog verenika, za kojeg verovatno sumnjate da je počinio ovaj zločin, počinju istim slovom, da li sam u pravu?

- Apsolutno, doktore. Sada, dakle, znate kakve bi mi informacije bile od koristi, pa možete početi, eto recimo, od nje i njenog ljubavnog života, ali mi pre toga recite kakvo je njeno trenutno stanje, jer neki odgovori koje bi samo ona mogla dati, bili bi od krucijalnog značaja, a možda čak i rešili ovu misteriju. – završi inspektor i sa velikom pažnjom se zagleda u doktora.

- Ovako inspektore! Pre nego vam ispričam sve što nameravam, a što je povezano sa čitavom ovom misterijom, koja je odavno počela i čiji je, ova moja pacijentkinja, samo delić, reći ću vam da je njeno zdravstveno stanje znatno bolje i popravlja se. Budi se po nekoliko puta dnevno, pa ako budete strpljivi i hteli da sačekate, moći ćete joj još danas postaviti pitanja koja želite, mada, još uvek je u nekakvom bunilu, a rane na ustima kao i po ostatku tela, bile su toliko strašne da mi je bila potrebna magija da ih zašijem, i tek od danas joj povremeno skidamo taj zavoj na ustima, tako da neće moći mnogo da priča, no nigde ne žurimo, zar ne? A zdravlje moje pacijentkinje i radnice ove ustanove je u ovom trenutku prioritet!

- Naravno doktore! – reče inspektor. - Izvinjavam se, samo nastavite.

- Kao što već rekoh, a što verovatno niste znali, ona je jedna od naših medicinskih sestara. Zaposlili smo je relativno skoro, na majčino insistiranje. Majka je zbog bolesti prestala da radi, pa je devojka, tada nezaposlena, morala da brine o majci i, pošto nisu imale nikoga bliskog, niti ikakav izvor prihoda, osetio sam se obaveznim da devojku zaposlim. Između ostalog, bila je, žao mi je što tako moram da kažem, veoma lepa, pametna i odlična u svom poslu. Zgrada u kojoj stanuje je samo stotinak metara odavde, što je bivalo od velike koristi u težim slučajevima hitnih intervencija, kada je potrebno više pomoćnog osoblja, jer je ona mogla doći u bilo koje doba i pojaviti se u svakom trenutku u roku od par minuta. Što se bilo čijih ljubavnih života i afera tiče, uvek sam se trudio da takve gluposti budu daleko od mene, pa vam u vezi toga ne mogu reći ništa. Uvek mi je bilo suviše kompromitujuće da ja, čovek od nauke, primim kakvu informaciju te vrste, a kamoli da u nečemu takvom učestvujem, tako da sam beznačajna ljubavna sparivanja uvek držao dalje od svog sveta genijalnosti, osim... – Tu doktor naglo prekide, zamisli se, uputi zabrinut pogled kroz prozor, ka šumi koju je magla činila sablasnijom nego što je inače bila, pogleda prodorno i podozrivo u oba policajca i nastavi potpuno promenjenom bojom glasa, u kojem se osećala jeza od koje se pomoćnik stresao, a doktor kome to nije promaklo, nastavio:

- Osim jednog para koji mi je i dalje važan kao neizostavni faktor ove famozne misterije. Vaš pomoćnik se juče ceo dan zaista trudio raspitujući se kod meštana, međutim nije on kriv što ništa nije uspeo saznati, jer od sablasnih događaja koje ću vam sada ispričati, a od kojih će vam se slediti krv, ovim gradićem vlada strah i ludilo ili, kako bi prost i sujeveran narod rekao, prokletstvo i nesreća, i ljudi se plaše i da misle, a kamoli da pričaju o tome, jer posledice se i dalje manifestuju a, da upotrebim onu profanu frazu, „zlo nikada ne spava“. No, ja to sve drugačije shvatam, proučavajući i otkrivajući, i upravo to je i razlog zbog kojeg sam ostao u ovom gradiću i ovoj bolnici. Ovako je to bilo:

Sa 27 godina zaposlio sam se u ovoj bolnici preselivši se ovde nakon završenih studija u Nemačkoj gde sam i rođen. Sada imam 77 godina, što znači da već 50 godina živim i radim ovde, proučavajući ovo posebno područje, kao i ljude koji su njime cirkulisali i događaje koji su se odigravali.

Ovo je nekada, i mnogo pre nego sam se doselio, bilo divno turističko mesto i ljudi iz celog sveta dolazili su ovamo, radi rekreacije i uživanja. U ovoj šumi, iza koje se nalazi jezero, bio je izgrađen ugostiteljski objekat okružen bungalovima, a cela šuma bila je ukrašena divnim vrtovima u kojima su uglavnom zaljubljeni provodili vreme, tako da je šuma zapravo bila jedno savršeno mesto koje se zvalo „Rajski ljubavni park“. Duž jezera prostirala se velika, prelepa plaža koja je uvek bila načičkana kamp kućicama i šatorima, čak i kada nije sezona kupanja. Ali sav taj raj je najedanput počeo prestajati to da biva, i broj posetilaca se počeo rapidno osipati. Niko nije znao zašto. Jedni su se žalili na neispravnu pijaću vodu kao uzrok njihovih košmara i hronične insomnije. Drugi na nezdravu hranu koja im je navodno, uzrokovala halucinacije. Jedni nisu imali argumente, ali su imali želju da odmah odu i nikada se više ne vrate. Drugi opet, na nezdravu atmosferu i zagađen vazduh kao razlog njihovih bezrazložnih svađa i netrpeljivosti. A kada je jedne noći nekoliko bungalova izgorelo u požaru u kojem, srećom, niko nije stradao, a za koji nije bilo objašnjenja jer su kućice, iako su bile na velikoj udaljenosti jedna od druge, buknule istovremeno, pojavili su se i oni sujeverni sa pričom o prokletstvu, pa se kraj „Rajskog ljubavnog parka“ već mogao nazreti. Vlasnici su, na ivici nervnog sloma, činili sve što su mogli, trošeći poslednju ušteđevinu i prodajući svoja imanja, ne bi li samo sačuvali to divno, rajsko mesto i onaj mizeran broj preostalih posetilaca, uglavnom slobodoumnih ljudi čvrstog karaktera koji se nisu mnogo obazirali na svetinu. I tako se jadni rajski park mrcvario iz godine u godinu, a vlasnici, prosti i dobri ljudi, kojima je Ljubav bila od prioritetnog značaja i koji su svoj Park doživljavali kao njeno kraljevstvo, živeli su u nesreći i porodičnom haosu, i iz godine u godinu sve gore i gore.

Tih godina upoznao sam sedmoro dečice, tri dečaka i četiri devojčice, koja su se svake godine ovde sastajala i bivala nerazdvojna. Bila su to lepa i vesela dečica, pametna, radoznala i puna života, a ja, pošto decu nisam imao, voleo sam ih kao svoju, iako sam ih viđao jednom godišnje. Slala su mi pisma sa njihovim crtežima i razmišljanjima, a ja bih ih, kada dođu, puštao u svoju radnu prostoriju i dozvoljavao im da se igraju mojim instrumentima, objašnjavao im šta čemu služi, i nikada nisu napravila kakvu glupost, štetu ili se povredila. Po svemu i u svemu se jasno videla njihova posebnost, a ja sam ih toliko zavoleo, da su počela strašno da mi nedostaju, a to je počelo malo da mi smeta i da me plaši. Fasciniralo me je to da je ovo sedmoro dece bilo istog uzrasta, svako od različitih roditelja, sva iz različitih delova sveta, i sva bejahu jedinčad. Zanimljivo, zar ne? „Sinhronicitet“!

Nastaviće se...

Igor Rajović