Luciferova Fuga za Rajsku Ljubav (deo VI)

Za nepunih petnaestak sekundi, koliko je doktoru bilo potrebno da sestri objasni o čemu se radi, izgovarajući neke čudne reči koje ni inspektor ni pomoćnik nisu razumeli, i koje su ličile na nekakav izmišljeni jezik, sestra, divna crna devojka krupnih očiju, uputi inspektoru kratak i prodoran pogled koji je na ovog delovao neprijateljski, jezivo zastrašujuće i odnekud poznato, a zatim odlučno klimnu glavom i pomilovavši uplakanog pomoćnika po licu, zbog čega se ovaj razneži i još više briznu u plač, odvede ga sa sobom, a doktor se vrati nazad do pacijetkinje počevši pažljivo i sa dva prsta da je opipava po celom telu dok ona bolno ne izgovori: - Circulus vitiosus!...ohhh...ommm...Confer!- Doktor je zadovoljno pomilova nežno po glavi, vrati joj zavoj na usta i okrete se prema inspektoru. 

- Što se tiče žene na štakama, njene jadne majke, užasno je ovo podnela. Dežurno osoblje koje je dovezlo pacijentkinju kaže kako je toliko vrištala i udarala štakama po celoj kući da su morali da joj daju prejaku dozu određenih lekova i injekcija  pored one  koju inače uzima. Od kada smo joj odsekli nogu zbog gangrene, trpi jake bolove i ne spava po celu noć. Zato, a i zbog raznih ranijih trauma i pije toliko lekova, zbog čega često halucinira i ima deluzije. Muž joj je, navodno stradao u logoru. Jedni kažu da je bio nacista, drugi opet, da je bio komunista, no ipak se o njemu ništa ne zna, pa ni to da li je i kako umro.

Često je imala običaj da tvrdi kako njena deca vise u šumi, misleći na onu nesretnu dečicu koja su se obesila, i ona sada nema svest o tome da joj je ćerka ovde i u ovakvom stanju. Znate li zašto? Zato jer joj je dat moj serum. Supstanca koju sam napravio na osnovu dugogodišnjeg proučavanja onoga što sam vam maločas pomenuo o brisanju događaja iz svesti da bi se iznova i iznova ponavljali ili se smeštali novi, neodigrani događaji, stvarajući utisak da su se već dešavali, koristeći taj „obrisan prostor“ za svoje beskonačno umnožavanje i ponavljanje, „testerišući“ tako „mojim Cirkularom“ „zaraženo“-„zarezano“ biće, dok ga ne natera da se, u totalnoj anti-ljubavnoj povezanosti sa drugim bićem, oba unište pod njegovim „Ljubavnim Sečivom“.

Shvatate li, moj „Cirkular Metempsihoze“ je antipod Ljubavi, koji na isti način privlači i spaja ljude, dok oni, zaposednuti tom jakom i višom silom, ne mogu napraviti razliku između toga, da li su se njihove duše spojile u Jedno ili se Jedna duša uselila u oba „zaljubljena“ tela terajući ih u samouništenje.A u tom praznom prostoru gde je ljubav nekada bila ili bi trebalo da bude, lako se useli ili rodi njen antipod čije su karakteristike mnogo moćnije i zaraznije; Ljubav-mržnja, praštanje-strašni sud, dobrota-zlo, kreacija-destrukcija, veličati život, svoj i budućih naraštaja, zarad postojanja ljudske vrste-uništiti svoj obezvređeni život, kao i mogućnost budućih naraštaja, jer ljudska vrsta nije vredna postojanja itd.

I da se vratim na moj serum. Fokusirajući se na pomenuto spajanje dve duše u Jedno i useljavanje jedne duše u dva ili više tela, nakon dugogodišnjeg danonoćnog rada i eksperimentisanja, pronašao sam supstancu koja je dala prve rezultate.

Eksperimentisao sam sa belim miševima uzgajanim u terarijumu, koji su bili toliko pripitomljeni i umrtvljenog instinkta da nisu bežali ni od mačke koju bih pustio u laboratoriju da ih pojuri, proučavajući i testirajući njihov strah kao i njegove uzroke, što je kod njih bilo zakržljalo. Poređao bi ih po podu, pustio mačku koju sam držao na uzici i kada bi se zaletela, zadržao bih je na nekoliko santimetara od njih. Mačka bi nasrtala, režala i grizla uzicu a miševi bi nepomično stajali, neki bi joj se čak i primicali. Nekoliko godina sam radio na usavršavanju istog eksperimenta, dok su se miševi, okot za okotom, smenjivali, umirali i rađali se i svi na mačku reagovali isto. Jednog dana, ubrizgavši im tada moj najnoviji serum, poređao sam ih po podu i otišao po mačku, međutim nigde nisam mogao da je nađem. Nekako i nekud beše pobegla.

Vratio sam se u laboratoriju i uskliknuo od oduševljjenja zbog onoga što sam zatekao. Miševi se bejahu razjurili po prostoriji kao da je tu jedan od njihovih predatora. Ali koji? Mačka, zmija, ptica ili možda čovek. S obzirom da su se razjurili pre nego sam ja ušao, čoveka sam eliminisao. Zmiju takođe jer miševi su brži od zmije i ne beže tako mahnito od nje jer ih ona uglavnom lovi iz zasede. Ptice grabljivice ili nešto drugo, odmah sam odbacio zahvaljujući novoj ideji i otkriću koje mi se javilo. Atavizam! Moj serum je stvarao atavističku viziju na način da izazove strah od onoga što je uništilo ili moglo uništiti prethodne generacije, što je u slučaju miševa bila mačka, jer ja sam ih mazio, hranio, i bez problema pohvatao vrativši ih u terarijum, a više ni sa jednim bićem se nisu susreli.

Međutim, moje oduševljenje je kratko trajalo, jer ipak su to bili miševi a mene su zanimali ljudi. Dobra stvar je što sam mogao da kontrolišem trajanje dejstva seruma tako da sam, znam zamerićete mi, ali pokušajte me razumeti, rešio da ga isprobam na ljudskom biću. Kada bih taj serum ubrizgao ljudskom biću, mislio sam, verovatno bi u njemu oživeo strah nekih dalekih ili bliskih predaka, o kojem i o kojima ništa ne zna. Tako bi se ljudsko biće čuvalo onoga što bi ga moglo ugroziti a čega nije svesno, i izbegavalo da pravi greške, one greške o kojima pojma nema, koje su njegovi preci pravili a koje su toliko duboko usađene u ljudsku prirodu da svest teško može i da ih nazre a kamoli evocira. Usavršavanje ljudskog bića i čitavog čovečanstva, shvatate li? Priroda univerzuma sija i otvoreno nam se otkriva ukazujuću nam na otvoren portal u lucidnost. Iskorenjivanje i prevazilaženje zla, to mi je bila zamisao koju je dejstvo mog seruma potvrđivalo, podstičući me da nastavim sa radom.Rastvaranje granica između unutrašnjeg i spoljašnjeg, kao i između onog što je bilo, što jeste i što će biti.Trenuci u vremenu u kojem postoji rascep u odigravanju onoga što smo prihvatili kao realnost a što postoji u višim dimenzijama izvan vremena. Sve su to neke od fundamentalnih misli koje su me terale da nastavim sa svojim radom.

I tih dana, kao da ga je moje htenje i volja dovelo k meni, pojavio se u bolnici dečak, suicidan, depresivan i totalno psihički i fizički uništen. Izgubio je oba roditelja koji su nastradali u strašnoj tragediji, a koje je mnogo voleo kao i oni njega. Nakon tragedije ostao je da živi sa dedom i babom, zlim starcima koji su ga mrzeli i maltretirali, pa se dečak sve više povlačio u sebe, provodeći vreme samo sa svojim psom kojeg je jedino voleo, kao i pas njega. Toliko su se voleli da su bili telepatski povezani pa je, ubiti psa bilo isto što i ubiti dečaka.

Deda mu je bio nacistički vojnik čiji zločini nisu dokazani pa je pušten na slobodu i iz straha da se ipak nešto ne otkrije, napustio je Nemačku i doselio se ovde sa babom i dečakom. Mučio je dečaka da mu pomaže oko najtežih fizičkih poslova, a kada bi starac završio sa svojim mučenjem, baba je nastavljala terajući ga da joj čita novine dok ona plete, jer je baba jedva i prst pred okom videla a kamoli slova, dok od onoga što je plela nije nastajalo ništa. Jedne noći, krenuvši iz kuće, baba je, onako ćorava i tupava, nagazila na psa koji je inače spavao na stepeništu, ponekad zajedno sa dečakom kada bi ga isterali napolje po kazni za nešto što nije učinio, i survala se niz stepenice zadobivši otvoreni prelom butne kosti, zbog čega je starac psa vezao ga za drvo i malim čekićem ga umereno i proračunato udarao, da ga ne bi odmah ubio, lomeći mu povremeno kost po kost, nekoliko sati, i prestao tek kada se zamorio, ostavljajući životinju da umire cvileći i u najvećim mukama. Dečak je bio nateran da tome prisustvuje a babi koja je takođe prisustvovala egzekuciji dečakovog jedinog voljenog bića, sve vreme skičeći – gledaj svoje pseto, pseto jedno. Dva bedna pseta ste vi- stanje sa nogom se pogoršalo pa je dobila gangrenu i završila na štakama nakon što smo joj odsekli nogu.

Ovo dvoje izgnanika pakla imalo je i svoje glavne, opsesivne strahove i slabosti.

Starac se plašio izliva nežnosti i ljubavi kao i samog pomena reči „ljubav“, i kada bi ga dečak zagrlio ili mu rekao –deda, volim te- starac je doživljavao nagle napade neke snažne, bolesne pospanosti i nesvestice, verovatno zbog nečega ukorenjenog duboko u podsvesti, što je u starčevoj glavi izazivalo „kratak spoj“, jer se nikako nije moglo pomiriti ili uklopiti sa sadržajem svesti tog otelovljenja najgoreg i najbednijeg zla.

Starica se plašila smrti, ali ne bilo kakve, već samoubilačke, i ne bilo kako nego vešanjem, jer po njenoj rodovskoj liniji nekoliko njih se obesilo bez jasnog motiva. Imala je fobiju od kanapa ili bilo čega što visi, koja se manifestovala gušenjem.

Kada je dečak doveden u bolnicu, kako već rekoh, bio je biljka i gotov da umre. Sve uobičajene načine lečenja takvih slučajeva sam probao i ništa mu nije pomagalo. Kada su vitalne funkcije počele strašno da mu slabe, odlučio sam da mu dam moj serum. I tog jutra, dok je ležao u svom krevetu, u nekom grozničavom stanju između sna i budnosti, prišao sam mu, pomilovao ga po glavi, dao mu injekciju i seo na njegov krevet posmatrajući ga uzbuđeno iščekujuće. Iznenada, snaga je neverovatnom brzinom počela da mu raste i u roku od nekoliko minuta, podigao se, zagledao mi se u oči bistro i odlučno, stegao me za ruku i tražio da jede, a kada mu je doneta hrana koju je on progutao za manje od minuta i zatražio još, ustao je sa kreveta, počeo šetati po sobi i vikati – doktore, roditelji hoće da me ubiju, ali ja znam za to i neću im dozvoliti. Ni mene ni moju sestru.- Upitao sam ga, zar ne voli roditelje najviše na svetu, na šta je on odgovorio da ih prezire jer ga mrze, maltretiraju, biju i truju, a na pitanje, „da li voli svog psa“, odgovorio je da psa nikada nije imao, a kada bi ga imao, voleo bi ga.

Znate li šta se tu desilo inspektore? U njemu je moj serum probudio, ne samo dušu jednog od njegovih predaka koji je strašno i jezivo nastradao, već potrebne fragmente više duša povezanih sa smrću njegovog pretka, povezujući i pretvarajući ih u neku vrstu fluida. Slušajte sad: - Naglasi doktor preterano se uživevši u interpretaciju dečakove priče koja je bila odvratna a išla je ovako:

Nastaviće se...

Igor Rajović