Luciferova Fuga za Rajsku Ljubav (deo VII)

Taj njegov predak, po dečakovoj priči a pod dejstvom doktorovog seruma, imao je sestru i roditelje koji su bili duševne nakaze i čudovišta i koji su ga svakodnevno tukli, nekad naizmenično, a nekad oboje u isto vreme. Isto su radili i sa njegovom sestrom. Premlaćivali su ih do onesvešćivanja. Jedanput su ga i otac i majka tukli istovremeno, koristeći se raznim pomagalima od kojih je, taj poslednji put, od presudnog značaja bio mali čekić, kojim su ponekad imali običaj da im polome ruku ili nogu. Prestali su tek kad je dečak ostao da leži nepomično, no ovaj put nije bio onesvešćen, već mučki i brutalno ubijen. Kada su otac i majka primetili da su ga ubili, odneli su ga niz put, ostavili tu i prijavili vojnicima koji su u to vreme bili vrhovni zakon nestanak sina, slagavši kako je šurovao sa bandom okolnih pljačkaša, sa kojima je imao česte konflikte i koji su mu često pretili.

Vojnici koji su svakodnevno ginuli i za koje bi nesretna sudbina jednog dečaka bila smešna da nije bila toliko nebitna, nađoše ga, donesoše ispred kuće, u žurbi spustiše pred prag i odlazeći dobaciše „žao nam je, zakopajte dete, laka mu zemlja bila, i čuvajte se, jer došla su surova vremena u kojima svačija glava manje vredi ili ne vredi, koliko i glavica kupusa“, a potom se izgubiše u oblacima prašine koju napraviše kopita njihovih konja u galopu ka neizvesnosti pod plaštom smrti. Čuvši i videvši ovo, sestra se plačući iskrala iz kuće i otrčala kod svog dugogodišnjeg voljenog, ispričavši mu sve što se desilo, kao i ono što je godinama krila od njega, znajući njegovu narav, jer bio je to čovek čestit i pravedan, ali strašno surov i nemilosrdan kada se radilo o pravdi, osveti i časti. Nakon odslušane priče svoje voljene, ćutao je neko vreme, gledajući u jednu tačku, a onda je razjareno skočio, uhvatio je za ruku i, viknuvši „polazi“, razgnevljeno pojurio do štale, sa njenom rukom u svojoj, posadio je na konja, zajahao ga i zahuktao se ka kući njenih čudovišta. Stigavši do omražene mu destinacije, survao se s konja takvom silinom da mu je voljena pala na zemlju sva izbezumljena, i uleteo u kuću u kojoj ga je dočekalo vrištanje oca i majke njegove voljene, koje je bez ijedne reči zgrabio za kose, izvukao napolje, odveo do najbližeg drveta, vezao ih, a zatim im sekirom odsekao udove i ogulio lica oštrim sečivom, sprživši im rane da ne krvare a potom se, zapalivši i kuću, popeo na konja i, hvatajući svoju voljenu da je stavi ispred sebe, uskliknuo preneraženo:

– Ostavih vam oči da vide plodove svog sejanja i žetve, i uši da slušaju pesmu koju ćete jedno drugom pevati, a koju su nedužni vama pevali! – zatim se sa svojom voljenom izgubio u daljini.

– To je bila priča mog nesretnog dečaka koji je i ispričao priču o svom pretku, tako da je sestra ustvari ostala jedina od dečakove loze. Nakon što je dejstvo seruma prestalo, a on se potpuno oporavio, pušten je kući. Bio sam i više nego oduševljen, jer je događaj ostao u njegovoj svesti a da mu nije škodio, naprotiv, koristio mu je i pomagao i jer je priča o događaju sadržala i ono što njegov ubijeni predak nije mogao saznati, na primer, sudbinu svojih roditelja-ubica, jer je bio mrtav, ili postupak njegove sestre i njenog voljenog, sve opisano do detalja. Razumete li, serum je oživeo, ne doživljaj njegovog pretka, već nekakav fluid koji kao da je prošao kroz svest svih onih koji bi bili od značaja za očuvanje onog kojem je dat serum, kao i očuvanje onih koje voli, a u kome je fluid oživljen i utelovljen zarad životnog značaja.

Zato sam taj efekat seruma nazvao „Atavistički Fluid“. Zaključio sam da dečak možda poseduje još mnogo toga, ali da je ipak bolje da ga pustim iz bolnice i redovno obilazim, razgovarajući sa njim. Posećivao sam ga skoro svaki dan, i delovao mi je zadovoljno i ispunjeno, što me je radovalo.

Ali, još jedna stvar je takođe doprinela mom oduševljenju i bila kao podstrek da nastavim sa radom u čiju značajnost, vrednost i važnost sam još više verovao, kao i u svoju genijalnost. To je bilo otkriće da moj serum ima još jednu vrstu dejstva. Pored atavističkog oživljavanja vizije onoga što određenu individuu, kao i čitav ljudski poredak, može ugroziti u sadašnjosti, serum je pokazao i efekat da anestezira ili zamrzne onaj „obrisani prostor“ o kojem sam pričao, gde se nalazila ljubav, kao i predmet ljubavi, tj. voljeni objekat, kao i uzrok ljubavi, a u koji se useljuje njen antipod. Zato je dečak pod njegovim dejstvom zaboravio na roditelje i psa, bića koja je najviše voleo i izgubio. A nakon prestanka dejstva seruma, ono što je stekao i što je ostalo u njemu je taj Atavistički Fluid sa svojim sadržajem, još jedno od mojih genijalnih otkrića, koji mu je svojim sadržajem nadoknadio ono što je izgubio i sadžao još toliko toga vrednog što ćete zaključiti i sami, kad završim priču o dečaku i dva monstruma.

Isti je slučaj i sa majkom ove pacijentkinje, koja pod dejstvom mog seruma nije svesna nesreće svoje kćeri, pa čak ni njenog postojanja, ali zato, zahvaljujući atavističkom oživljavanju vizije stranog nam i duboko ukorenjenog ili zatrpanog zla iz bliske ili daleke prošlosti, koje se i danas dešava uništavajući nas, zahvaljujući, dakle, mom „Atavističkom Fluidu“, ima jasnu predstavu onoga što treba „ne ponoviti“ i izbeći, čega je dokaz vizija nemačkog vojnika koji šeta ovim krajem, ali mi problem da od nje više saznam prave svi ti lekovi koje pije i stanje u koje je dovode, a u kojem se neprestano nalazi, no da vam završim o dečaku. 

Po izlasku iz bolnice, njegov život se nastavio kao i pre. I dalje je pomagao starcu koji ga je izrabljivao, a nakon toga babi koja mu je za jelo davala njihove ostatke i razne splačine, a neretko ništa, dok su ona i starac jeli pečeno meso, nastavljao da čita dok ona plete i ne uspava se. Ali, dečak je sada imao ideju i znao šta radi, uživajući u polakom i sigurnom ostvarivanju svoje osvete a njihove zaslužene kazne. Za hranu se snalazio bez problema i vidno je jačao i psihički i fizički ali, da ne dužim, nego da pokušam maksimalno skratiti priču. Kad bi babi čitao novine, dok bi starac uveliko spavao posle napornog rada u dvorištu, dečak je svaki tekst povezivao sa smrću, ubacujući ono što bi izmišljao kao da to stoji u tekstu, često izmišljajući i po cele priče u kojima su se pominjale tragične smrti, uglavnom samoubistva, uglavnom vešanjem i uglavnom kad bi baba bila gotova da zaspi, zbog čega joj je sve to lakše prodiralo u podsvest i odatle snažnije delovalo na nju. Kada bi skoro utonula u san, dečak bi je šapatom pozivao pa, kada bi jedva otvorila oči, on bi vuneno vlakno njenog pletiva obmotavao oko svog vrata plazeći jezik kao da se davi, a baba bi se ujutru budila depresivna i uplašena, misleći da je sve to sanjala. Sa starcem je radio slično ali „za njegovu dušu“. Svaki dan, za vreme fizičkih poslova, dečak bi odabrao pogodnu situaciju da mu kaže kako ga je oduvek najviše voleo, ili čekao najbolju priliku da starca zagrli, zbog čega je ovaj sve manje radio, i svakim danom postajao sve slabiji i psihički uništeniji.

Jednog dana dok je dečak dodavao trupce starcu koji ih je rezao na cirkularu, pripremio je najveći trupac čekajući da se starac dobro zamori pa, kada je video da monstrum koristi poslednje ostatke snage, dodao mu je spremljeni trupac, koji ovaj uz dečakovu pomoć jedva nabaci na cirkular, istrošivši svu preostalu snagu da ga prestruže. Tada ga dečak zagrli i reče da ga je oduvek najviše voleo. Starca uhvati nesvestica i pruži se napred, licem po sečivu, refleksivno se uhvati za ivice metalne sprave ali, ne uspevši da se izdigne, opet vrati lice sečivu na doradu, i opet pokuša da se odgurne od ivica i pođe mu za rukom, ali u pogrešnom smeru, tako da još prinese na testeru, kao na oltar smrti, i svoje grudi i stomak, i bio bi ne samo mrtav, nego i raspolućen, da ga dečak nije snažno zgrabio i zbacio sa mašine na zemlju. Dovezen je u bolnicu, i zašio sam mu rane po licu i telu, spasivši mu život. Još jedna žrtva iskasapljenog lica i tela, povezujete li, inspektore?

Zbog ovoga što se desilo starcu, a više zbog podsvesti koju joj je dečak promišljeno i inteligentno ispogramirao, baba je pokušala da se obesi u šumi ali, onako ćopava, ćorava i tupava, uspela je samo da povredi dva vratna pršljena i da i ona završi u bolnici. Držali smo ova dva nakazna bogalja sve dok oba nisu bila spremna za otpust, da bismo ih pustili zajedno, i baš taj dan kada smo ih otpustili, noćni čuvar, jedina osoba koja zalazi u tu šumu, uveče ih je našao u jezeru, udavljene i u ukočenom zagrljaju. Možete li zamisliti? To dvoje čudovišta kojima je ljubav bila amputirana zlom, osetili su je u posmrtnom času i umrli u čvrstom zagrljaju. Povezujete li pažljivo, inspektore? Sinhronicitet! Opet „Sinhronicitet“! Svuda i u svemu, i još jedan od nekoliko glavnih faktora moje dualističke teorije satavljene od a priori „Cyclus Directal“ i empirijske „Cirkular Metempsihoze“!

Dečak je nastavio da živi srećno i ja sam dosta brinuo o njemu, iako je i sam već bio sposoban za to, a kada je dovoljno odrastao, zaposlio sam ga kao bolničara, ovde, gde i sada radi. 

I to bi bio kratak sažetak mog naučnog rada povezanog i zasnovanog na ovom misterioznom fenomenu, vama misterioznijem nego meni, koji sam koncipirao tako da vam može biti od koristi i adaptirao ga vašim saznajnim mogućnostima i potrebama. Ako možda želite da više saznate o mom naučnom otkriću „Cyclus Directal“ i „Cirkular Metempsihoze“, daću vam neke moje spise da ponesete i proučite.

– Da doktore, želeo bih! – zbunjeno ali odsečno reče inspektor, oduševljen ovim posebnim, genijalnim bićem koje je, činilo mu se, bilo sve, a ponajmanje doktor, a koje je ličilo na njega kao da mu je brat blizanac, i prema kojem je, iako ga je tek taj dan upoznao, osećao neku bratsku ljubav kao i to da ga je odavno upoznao, ili tačnije, oduvek znao.

– Mmmmm...mmmm... – oglasila se pacijentkinja. Doktor se okrenu i priđe joj, skide zavoj sa njenih iskrpljenih usana, nežno je ispipa sa dva prsta po određenim mestima na telu i glavi, a zatim se zagleda u nju.

– Dat vires expertus amoris... Odium dat nobis virtutem... Patrem meum... Patris nostri...ahhhh...ooommmm... – divnim glasom, nežno i kroz polušapat izgovori pacijentkinja, na šta inspektor naćuli uši, a doktor je nežno poljubi u zamotanu glavu i ostavivši joj usta slobodna, okrenu se ka inspektoru.

– Još uvek je u polusnu, ni tamo ni ovamo, ili i tamo i ovamo, svejedno. No, imate li još nešto da pitate ili kažete? – neobično moduliranim glasom prozbori doktor.

Nastaviće se...

Igor Rajović