Luciferova Fuga za Rajsku Ljubav (deo VIII)

- Moram da kažem da sam oduševljen vama i da se, na osnovu ovoga što ste mi ispričali, a za šta rekoste da je samo sažetak, divim vašem mozgu, iako još uvek nisam pročitao vaše spise, koje nestrpljivo želim dobro proučiti, jer mislim da ste vi zaista genije, doktore. Ostavili ste me bez reči, ali se osećam duhovno bogatije i ispunjen nekim novim načinima razmišljanja, kao i aspektima posmatranja i shvatanja određenih stvari i pojava. A pitao bih vas samo... Mogu li videti svog pomoćnika pre nego odem i... Zašto i šta pacijentkinja to izgovara na latinskom? -

- Svog pomoćnika, naravno, možete videti pre nego odete, a u vezi ovoga što pacijentkinja izgovara, sve ćete naći u mojim spisima. Hajdete da vam ih dam - završi doktor, načinivši pokret rukom da inspektor krene za njim, zatim ga provede kroz nekoliko hodnika do svoje laboratorije ispunjene knjigama, bocama sa raznim supstancama, nepoznatim aparatima i stočićima prekrivenim raznim nepoznatim alatima, izvadi iz fioke svog stola debelu kožnu fasciklu, dade je inspektoru, a onda ga provede kroz lavirint novih hodnika na spratu, dovevši ga pred sobu u kojoj inspektor ugleda lepu, crnokosu medicinsku sestru koja je sedela pored kreveta njegovog pomoćnika. Videvši inspektora, sestra tiho reče njegovom pomoćniku kome se na licu videla nekakva neobična blaženost:

- Doći ću malo kasnije, opusti se i ne brini, biće sve u redu - polušapatom izgovori sestra, umilno i umirujuće, a zatim pomilova pomoćnika po obrazu i izgubi se iz sobe, ovoga puta ni ne pogledavši inspektora, zbog čega se ovaj zabrinuto zamisli, kao i zbog glasa koji mu je zvučao poznato. I malo mu je falilo da se seti odakle mu je glas poznat, kad ga doktor prekide:

- Inspektore, ja vas sada moram napustiti pa, ako smo završili razgovor za danas, rukujmo se, pa vi porazgovarajte sa vašim prijateljem. Želim vam svu sreću u vašem radu, i svako dobro, pa do sledećeg susreta... -

Rukovaše se, i doktor se izgubi, a inspektor priđe svom pomoćniku, upitavši ga kako se oseća, na šta ovaj odgovori sav uzbuđen a blažen:

- Savršeno, inspektore. Nikad bolje. Nikada se nisam ovako osećao. Inspektore, ona je predivna, anđeo, magična... Ne mogu da opišem rečima... -

- Šta ti je? Ti si se zaljubio u sestru? Šta ti se desilo? Da li si toliko poludeo? Svestan li si šta govoriš? Ako si se, ludače, zaljubio tako olako, pa se zato osećaš tako tupavo blažen, to nema nikakve veze sa tvojim ozbiljnim psihičkim problemom, u koji sam danas imao prilike da se uverim! Razumeš li? Tebi nije dobro! Ti si bolestan! -

- Inspektore, verujte mi ako možete i hoćete a ako ne, ostavite me. Rekao sam vam da se nikada nisam osećao divnije, i to je to. Osećam ljubav, pravu ljubav. I sada znam da je sve što sam do sada smatrao ljubavlju bilo pogrešno i beznačajno, jedno veliko „ništa“! Uostalom, šta vi uopšte znate o ljudskoj duši? -

Inspektor se zbuni, pomislivši kako je ovaj totalno poludeo, izgubljen slučaj, ili je zaista u savršenom stanju kako kaže, no ovo prvo odmah odbaci, sada čvrsto uveren u genijalnost tog magičnog čoveka koji je mnogo iznad čoveka, koji je njegova preslika i kojeg je danas imao sreće da upozna pa, isuviše zamoren svim onim što je danas video, čuo i saznao, odluči da krene svojim poslom, stegnuvšu fasciklu koju je držao, uzbuđujući se i pri samoj pomisli na ono što se u njoj nalazi.

- U redu, prijatelju! U sigurnim si rukama. Doktor je rekao „samo jednu noć“, tako da ćemo pričati sutra kada izađeš. A sada moram poći, jer voz mi uskoro kreće. Želim ti sve najbolje i pozdravljam te. -

Pomoćnik mu se zahvali, a inspektor, zamišljeno i podozrivo ga osmotrivši još jednom, klimnu glavom, a zatim se zaputi ka izlazu, prolazeći kroz sve te tajanstvene hodnike koji su sada na njega delovali nekom posebnom zagonetnošću.

Zatvorivši tešku gvozdenu kapiju za sobom, koračao je zamišljeno kroz maglu, pored ugašenih i neugašenih svetiljki, umorno se prepuštajući tajanstvenim i zagonetnim mislima koje su mu izazivale blagu glavobolju.

- Hm!?... Vremenski paradoksi... Rastvaranje granica između onog što je bilo, što se dešava i što će se desiti... Trenuci u vremenu u kojem postoji rascep... Više dimenzje izvan vremena... Otvoren portal u lucidnost... Toliko tajanstvenih nesreća i slučajeva... I sva ta podudaranja... Sva ta savršena povezanost svega sa svačim... Ljubav... Njen antipod... Cikličnost... Cyclus Directal i Cirkular Metempsihoze... Sinhronicitet... Uhhhh... Pojačava mi se glavobolja... Ne sad... Sutra ću razmišljati o ovome... Sada moram da se opustim...

Hm!? Kakav lupež... „Savršeno se osećam, nikad bolje, ti ne znaš šta je duša, ovo je ljubav“ kaže meni ta budala, taj zbunjeni šmokljan, moj potrčko i neznalica... Jedan kreten koji je mogao da zaboravi da je babu na štakama video u stanu žrtve... Kreatura koja je pobudalila i zaljubila se u sestru. No, neka. Možda ja grešim. Uostalom, doktor zna šta radi. Da, verovatno je da grešim jer zaista, šta ja znam o tome? Mada, ipak me čudi ova moja jadna, zaljubljena budala od pomoćnika... I to što ga je sestra dvaput pomazila, kao da joj je ljubavnik? To mi nije delovalo normalno, a to je ono što sam video. Šta li mu je uradila kad niko nije gledao? Mora da nešto jeste, čim se nesretna budala onako sumanuto zaljubila i poblesavila. Neka, ne želim da zlomislim. Ipak je on moj prijatelj, a doktor je konsekventna i genijalna osoba koja sve to savršeno zna, pa se osećam glupavo zlomišljajući i mešajući se u sve to, o čemu pojma nemam, osim... Hm!?... Osim ako i on nije potpuno lud ili umešan u sve to ovdašnje zlo kao njegov demijurg... Ne bih se ni najmanje začudio kada bi mi bilo rečeno kako je njegov genije sve to stvorio... Naprotiv... Savršeno bi odgovaralo... Sve bi se uklopilo, pa i njegov nemački šinjel... Uh... Moj istraživački mozak... Ne, neću da zlomislim... Ali moram da razmotrim sve mogućnosti, a za to sam danas premoren... A i pacijentkinja mi nije mogla dati pouzdane odgovore u onakvom stanju... I to misteriozno biće u nacističkoj uniformi, povezano sa svim, a koje toliko godina obitava u ovom mestu, kako da ga shvatam i šta da učinim? Da dovedem ekipu, da opkolimo šumu i pretresemo ceo gradić? S obzirom na ovako kompleksnu misteriju, to mi deluje stupidno... Hm!? Spakovaću se u taj prokleti voz i odspavati do kuće, a kući ću se dobro naspavati pre nego nastavim dalje sa ovom užasavajućom i neviđenom misterijom... Ali... Zašto li je mene sestra onako pogledala? Zašto je pobegla kada sam izvadio prsten? I ta gravura Ouroborosa, što zaokružuje srce na sva tri identična prstena!? Video sam mržnju u njenom pogledu, osetio sam je u sobi... Mržnju, prezir i obostranu dozu blagog straha i jezovitosti... Čak možda i zla... Između mene i nje... Zašto bi me mrzela... Iz kakvih pobuda... A onog jadnog blesana volela... Blento jedan bezobrazni... Luda... Sav se ozario... Šta li mu se desilo!? -

Uz sukcesiju sekvenci ovih umornih i nepotpunih misli, inspektor primeti da je već stigao na železničku stanicu. Primeti i da je odjedanput počeo osećati neku iznenadnu i neobjašnjivu tugu, koju su magla i voz koji se kroz nju nazirao pojačavali. Umorno je ušao u voz, pronašao prazan kupe, smestio se, zauzevši položaj za dremanje i pokušao da, pre nego sebe prepusti snovima, ceo ovaj misaoni tok zaključi jednom mišlju koja će mu uliti entuzijazam, odlučnost i samouverenost.

- Jedva čekam da se vratim sutra ovde, svež i vispren! - bila je ta misao, koju je čak i prošaputao, ali koja nije izazvala niti jedno od tri željena osećanja, naprotiv, samo je pojačala tugu i izazvala neočekivane misli koje su ga zbunile, jer su mu delovale kao da ih je neko odnekud, prevarivši ga, podmuklo ubacio u njegovu glavu.

- Šta li mi je? I kakvo je ovo mesto, zaboga? Ne, ne mogu da priznam sebi! Ne mogu da verujem! Ne, to nije moguće! Nisam se valjda i ja zaljubio u tu prokletu crnokosu sestru, koja me je gledala tim dijabolično lepim crnim očima u kojima sam video odbojnost i mržnju prema meni? Nije moguće da zbog nje gorim od želje da se sutra vratim ovde? Da li je moguće da mi se ljubav još u bolnici uvukla u dušu, podmuklo i poput kukavičjeg jajeta iz kojeg se tek sada izlegla ptičica u mom srcu?

Moguće je. Prokleto je istina, moram da priznam sebi. Ona je u pitanju. Zato sam, iz podsvesne ljubomore, od kada su nam se pogledi sreli, osećao neobuzdani bes i mržnju prema svom prijatelju i pomoćniku. Ahhh, do sto đavola! A taj pogled, možda u njemu i nije bilo mržnje, jer ne bi bio tako lep, tako divan. Ne, nije bilo mržnje, to se samo meni pričinilo, zbog sveg tog današnjeg užasa. Ahhh, gorim od želje da se vratim i vidim je ponovo. Moja ljubav. Osećam je u srcu. Nikada se nisam ovako osećao. Sada razumem onog gada... Ne!... Mog prijatelja kada je rekao ovo isto... Sada bolje razumem doktorovu teoriju... Osećam se lucidno... Da, više dimenzije izvan vremena i otvoren portal ka lucidnosti... Bože, u kakvu će ovo nevolju odvesti? Ne znam i ne želim da znam. Sada samo želim da ona bude pored mene... Ne poznajem sebe ovakvog. Možda sam „zaražen“ ili „zarezan“, kako bi doktor rekao, ali me brine što mi se ovo što osećam čini ispravnim... Ahhh... Osećam toooommmm... -

I tako je inspektor zaspao, nesvestan budističkog „Om“ koje mu se prolilo iz usta i koje ga je odnelo u san, ili san u snu, pa u njemu još jedan, i opet još jedan u njemu i tako dalje, do u beskonačnost, tačnije beskonačnu cikličnost svega i u svemu, dok je voz jurio prema njenim pravilima, nekud, a zapravo nikuda.

Nastaviće se...

Igor Rajović