Lucija (svetlost tame)

Svetlost je prijatna i opuštajuća... Ne nije, tama je i svaki trenutak se skriva pod kapcima. Bes gnevnog čoveka, bori se sa danima koji nisu dani i gde vreme nije vreme, već mučna teskobna igra između promicanja i smrti. I čitavu večnost traju, zaborav je izbrisao pamćenje početka. Slepilo ne dodiruje ni naziruće. I postojanje je mučna igra o nitima ...

Lucija živi. Ona ne postoji. I glas koji budi je privid. Šaputanje je odjek. I tišina provlači se kroz oblake i luta i traži... Niz oluk je sklizila, zemlja je progutala kap. Isparila je i oblak je. Najveći, mnoštva nje su oblak prepun rana iz kojih kaplju suze i tišina.

Glas štipa stegnute kapke, glas moli i preti.  Preliva svetlost i tamu  i ništa. Ispod kapaka san i želja. Hod sna ka snu, i usnuli inat...

Nestaje iza mraka. Neće se vratiti nikada. Hoće?

Buđenje mraka i... Tužni probuđeni pogled...