Lutka

Nedelja je. Sneg sipi. A u ovom gradu nema nikog osim nje, tako joj se samo čini. Ljudi prolaze mimo nje, ne poznaje nikog. Toliko joj je teško, pušta noge da je nose same, samo da hoda, koliko može. Mrzi zimu, ljudi su po kućama, neko izroni iz magle i mraka, protrčavajući kroz vetar i sneg. Doduše, lepo je kad je sunčan dan, a ne kao danas.

Pred zamagljenim izgledom neke poslastičarnice, želi da utisne svoj nos, kao kad je bila dete, da gleda u kolače i u ljude. Tamo sede samo neke dve žene. Možda joj zvuk njihovog glasa umanji tugu. Zamišljeno gleda u konobara koji joj donosi dva kolača i limunadu. Pita da li sme da zapali. - Samo izvolite.- odgovara on i donosi pepeljaru.

- Ines, hoćeš li više pojesti taj ručak?- pita majka, gledajući u njeno namršteno lice. Već sat vremena sedi, ali ne može da pojede taj paprikaš, ukus je tako, tako nedefinisan, ljuto i kiselo, ne može, neće.- A šta bi gospođica želela? Nešto drugo, samo za nju napravljeno. Kako hoćeš, sad će ti doći otac, pa se raspravljaj sa njim. Idem ja na kafu.- kaže ljutito i nabusito, zatvara vrata, a mali stan izgleda još tešnji za devojčicu. Okreće lice od tanjira i dugo gleda kroz prozor u sneg. Stan tone u polumrak i u tišinu. Ona zamišlja da je pahulja. Ne mora ni da diše. Prstićem pravi šare po unutrašnjosti prozora, eno neka deca se igraju ispod one jedne ulične lampe.  Zašto njena majka stalno viče? Zašto jednom ne spremi nešto što ona voli da jede? Zašto je ne mazi, igra se sa njom, šali, kao što to radi Anjina mama. Zašto je ne voli? Vrata se otvaraju, neko ulazi, čuje glas...

- Ines?!- čovek u dugačkom kaputu, sa filcanim šeširom je posmatra sa visine. U stvari, njoj se to samo tako čini. Njegova glava zaklanja led sijalice sa plafona. - To si ti?! Jedva sam te prepoznao...- primače stolicu i seda kraj nje.- Ja neću ništa.- govori konobaru, ali se predomišlja,- Ne, u stvari, dajte mi kafu. Ako imate, naravno.- konobar klima glavom. Ines ćuti, očekuje da joj on objasni, da joj kaže šta tu traži, pravi se da ga ne poznaje. Da li je sve ovo slučajno?

- Ah, pa da, kako sam zaboravio, pa ti si uvek bila uvredljiva i puna sebe. Zašto me gledaš tako? Već si me zaboravila. Pet godina, pet dugih godina u vezi, i dan pred venčanje ti kažeš da nećeš da se udaš. Da me ostavljaš? Pitam te zašto, a tvoj odgovor je zato. Kakva si ti to žena? Mislio sam da postoji neko drugi, a ti...ti si volela samo sebe. Kad bi ti neko rekao  ružnu reč, čak i u šali, digla bi nos, više ne bi pozvala tu osobu. Više nikad. Čime sam te uvredio, kaži?

- Zašto preturaš po đubretu prošlosti? To je bilo davno. Ja sam tebi oprostila. I ti si se promenio, glas kao da ti drhti, izgledaš slabo i propalo, Borise. Ali jedno je ostalo isto kod tebe. I dalje isto radiš, prvo iskritikuješ osobu, napadneš je, kažeš joj šta najgore misliš.- upalila je cigaru, gledajući nekud u stranu.- I očekuješ da te neko ceni što si mu ukazao kako je loš. O sebi nemaš ništa loše da kažeš!?

- Da znaš, ni ti se nisi promenila, osim spoljašnjosti. Uvek moraš da budeš doterana. Moje mane nisu tako očigledne kao tvoje, dušo moja. Ja se ne vređam, možeš mi reći šta god hoćeš, ja na to gledam mirno, a ti sikćeš kao zmija. Šta ti meni ima da oprostiš, nisam tebe ja ostavio već ti mene! Svi su mi se podsmevali mesecima, godinama...kakav blam.

- Vidiš, iznenada sam shvatila da ti više voliš moje mane od mene same. Sve ti je smetalo kod mene, kako se oblačim, kako kuvam, kako kažem nešto glupo... Uvek isto.

- Grešiš, ja sam te samo učio kako treba. Ti nisi želela da prihvatiš. Mislio sam u braku ću uspeti da te promenim, inače imaš mnogo kvaliteta, koje ne umeš da iskoristiš...

- Slušaj Borise, hvala ti puno na divnim rečima, ali na vreme sam shvatila da ti nisi čovek za mene. Iznenada mi je sinulo...

- Ti si jedan sujetni namćor, da, to si ti namćorko jedna! Pokvarena, sve ti lepo isplaniraš, pa zabodeš nož u leđa čoveku... Želim ti da nađeš nekog mutavog, ne, u stvari, da budeš sama ceo svoj život. Ko ne ume da prihvati kritiku i šalu na svoj račun, ne zaslužuje da živi. I...što pušiš? Oduvek sam to mrzeo...- naglo ustade, bacajući pare konobaru.  - Zbogom. - srce joj je  udaralo brzo.

- Dajte mi, molim vas, čašu vode. - reče dečku pošto ovaj ode. "Htela sam samo da me voliš, kao ja tebe, samo da me voliš, sa svim manama. A ti to nisi mogao", reče u sebi.

Izašla je ispred poslastičarnice, želeći da se nadiše vazduha. Napravila se gužva u gradu, sneg je padao krupnije, bilo je tako lepo. Krenula je brzo do svoje stanice. Odjednom, pogled joj privuče izlog pun igračaka, na sredini barbika u balskoj haljini.

Dugo je gledala u razne lutke, mama je rekla da će joj kupiti barbiku.

-To je ona najlepša, mama, znaš. Ali, hoću li onda dobiti i crvene cipele što sijaju?- majka je trzne za ruku. - Ne može oba, cipele nisu za kišu i sneg, a lutka, ona je...ona je glupa!

- Glupa? Kako je to barbika glupa?

Sutradan ispod jelke stoji paketić. Ines sedi na kolenama i polako otvara. Ne vidi kroz kesu šta ima unutra. Dve čokolade, keks, lutka, ah...lutka, ali...to je obična gumena lutka...nema ni cipela...

- Vidi malena, tata je doneo iz firme paketić od deda Mraza.- govori joj otac i ljubi u svilenu kosu.- Jel ti se sviđa?

- Da, lepa je, tata! - odlazi da se umije. Diši Ines, diši. Tata ne sme videti da plačeš. Sluša majku, viče na oca, on na nju.

- Idem malo do Steve. Ti dotle smiri živce! - uzvikuje otac.

- A ti mala, šta si digla nos? Nezahvalnice jedna. Ugasi to svetlo. Nije toliki mrak. Štedi malo! - govori joj majka, pošto je izašla iz kupatila.

- Htela sam barbiku. - reče. Stisla je u ruci Meri, novu lutku.

- Ha, lutka ko lutka, ja kad sam bila dete nisam imala ni takvu. Nikakvu. Pravila sam je od krpa i blata. Zvale su se krpenjače. A ti bi sve! Šta fali ovoj? Ništa. Šta ti uopšte hoćeš?

- Ja samo želim da me ti voliš! - uzviknula je devojčica.- A ti samo vičeš, samo se svađaš, samo se vređaš.- majka je uzima za ruku i izbacuje ispred vrata.

- Za tebe nema doručka! - viknu i tresnu vratima.

Ines gleda u kupljenu lutku, barbiku u balskoj haljini koju je stavila je na sredinu stola. - Eto, sad imam barbiku! - seća se svoga detinjstva, pa veze sa Borisom. Odjednom joj je došlo da se ne uda za njega, svaki dan je slušala savete kako treba da živi. – Preterala sam, da - govori glasno. – Ali, nije mi žao. Nisam zaslužila ljubav!- slegne ramenima, pa sad joj je sasvim svejedno.  Začuje zvono na vratima. Polako ustaje da otvori. Pred vratima Petar, njen komšija iz prizemlja. Nosi flašu vina.

- Petak veče je prijatnije uz vino i društvo.- kaže Peca.

- Ajde uđi, pravila sam i neke slaniše. Nađi neki film.- dovikuje mu iz kuhinje.