Mačak koji lovi vreme

Tek što je stigla pred svoj prag i otključala vrata, spustila je torbu na pod. A kada je torba na zemlji, podu, kako kažu, "nikad nećeš imati para". To joj je uvek bilo besmisleno. Valjda bi trebalo da bude obrnuto. Jer, iz zemlje se crpi energija. A ona, opet, privlači sve, pa i novac. Uostalom, neka ga i nema, kada do sada nije imala. Naučila je tako. Prosto, može se reći, uživa u vratolomijama preživljavanja. Izuvajići cipele, pomisli kako joj nije do metafizike, ezoterije i ostalih duhovnih skretnica koje, baš kao što im naziv kaže, skreću misli sa suštine. A suština je sada pozornost, puna spremnost, kao u vojnika na straži sopstvene jedinice, koja je u ovom slučaju upravo to, doslovce. Jedinica, jedan - to je moćan broj, posebno ako je od dobre građe. A dobra građa, u poslednje vreme, nije joj baš dobra strana. Izvukla je iz torbe veliki koverat, debeo i tesan od puno papira presavijenih na pola. Mnoštvo dijagnoza, snimaka, uputa, analiza, mišljenja.... Lepa hrpa neizbežnosti koja se pacijentu preporučuje, sa puno potpisa i pečata. Suvo i surovo, svi, do jednog, isto kažu. A možda samo prepisuju jedni od drugih, da im zbog njihovog oprečnog mišljenja i "iskakanja" neko ne bi tražio objašnjenje, pa bi tako mogli biti otkriveni u neznanju. Ovako, verifikuju svoju stručnost, makar bili jednolični, obični, bez imalo genijalnosti. Dakle, njihova osrednjost joj kroji sudbinu. Ako svi ti "prepisivači" greše, obiće se njoj o glavu. A može biti i da su u pravu. Onda će joj istu tu glavu možda i spasiti.
Čudno je to, kako teče život, kao da taj isti ne visi o koncu...čudno je to... kako se pretvara da je sve kao i obično. A možda i jeste, i treba tako, ignorisati drugu mogućnost, osim života. Ali, misli su te koje se ne slažu s tim. Nisu usvojile jednoglasnu odluku. Razum im se odupire, a one su toliko nepristojno glasne, stvaraju buku, pa odvraćaju pažnju, da samo one budu "glavne". Govore kako treba uraditi "neke stvari, dok se može", završiti započeto, platiti neplaćeno, vratiti pozajmljeno, oprati neoprano, srediti malo kuću, ako... Bilo bi baš glupo, takav nered u kući da joj nađu, nakon... da se bruka...a ona neće moći da se opravda, da nije stigla...

Mačak, boje karamela, čitao joj je misli sa samog dna čela, tako mu je pogled bio prodoran. Isto toliko i smešan. Kao da je to i hteo, da je nasmeje i otpusti tu misaonu vojsku u njenoj glavi, koja bi rado pošla u neke istorijske bitke, a ni opasače ne ume da zategne.
"Ajd' ti, blago meni, idi i radi ono od čega se živi" - kao da joj kaže.
Mačak je, bez sumnje, u pravu. On zna da živi, a da i ne razbija glavu o tome, dok je živ...
A posle... Ko ga pita za posle..."taj može samo da mu dune pod rep..."

Oseti ona neku blagu, stidljivu glad, što odavno nije, zbog tog "čvora" u stomaku, koji tu već dugo sedi, tako zavezan. Samoj sebi spremi najlepše i najukusnije jelo, od onoga što se našlo u frižideru i kredencu. Glad se pojačavala, kao da je čvor malo popustio, pa se i sam opustio, mada se još nije razvezao. Dok je s uživanjem usisavala sokove povrća, oseti drugu glad...za nečim, što dugo nije radila, a nije se odmah setila čega. Bilo šta da je, samo da to uradi odmah. Vreme ide...Bliži se taj dan...
Pogleda na sat. Mačak je pratio njen pogled, pa i on pogleda na sat. Da li je on znao koliko je sati, nije mogla znati, ali zato ona nije mogla to da dokuči, zato što su kazaljke bile čudno raspoređene za to doba dana. Bilo je popodne, u to je jedino bila sigurna. A i dovoljno je to.
I, setila se! Znala je šta bi sada htela. Nedavno je čula o filmu koji se daje još samo te večeri, od onih sa prethodnih festivala, za publiku koja nije stigla tada da ih pogleda. Jedan italijanski film.
Obuče se ležerno i pođe u obližnji bioskop. Ali, došlo je do promene u programu, pa se nije davao taj film, već neki drugi - Almodovarov, dobitnik "Zlatnog lava". Sedeći u polumraku sale, sa neobično velikom glavom ispred sebe, misli joj opet dođoše na svoj teren, jer je film celom dužinom, razlagao baš o temi od koje je pokušavala da pobegne.

Vratila se kući, zaodenuta plaštom svoje bučne tišine, a zapravo, kišobranom na rasklapanje i kapuljačom, jer je kiiša usput padala. A i da nije, padalo bi po njoj sve što može da padne, tako joj se činilo.

Tokom noći, u mraku sobe, pokušala je da vidi kazaljke na satu. I ovog puta su pokazivale brojke koje ne pripadaju tom dobu noći. Pomisli da ga treba popraviti, jer nije dobro imati u kući ono što ne radi, naročito sat koji ne pokazuje vreme. A to mu je jedini posao.
Čim je jutrom prodrla prva strela svetlosti, što se probi između dve susedne zgrade, otvori jedno oko, da pogledala na sat. Sat je radio, to je bilo neosporno, ali kao da su mu se kazaljke nakon burne noći posvađale. Da bar nešto u ovoj kući živi punim životom, pa makar se malo i posvađalo. Svađe nekada mogu biti i korisne, ako su umerene. Ali, nikada nisu dobre one koje se vode sa samim sobom...
Opet je misli odvedoše, a puno posla ima. Vreme prolazi... Treba i mačka nahraniti, sinoć mu nije ništa ostavila...A gde je on, gospodin "mudri čitač misli"? Nije ga mogla naći, a treba da pođe iz kuće. Ne voli to, da mačak ostane gladan, mada je to teško moguće, jer jede pet, šest puta noćno. Obaviće ono što mora i brzo se vraća. To pomisli, a onda to isto doviknu i mačku, znajući da osluškuje iz nekog skrovišta.

Čim napusti kuću, slike u njenoj glavi, kao i uvek, pozvaše je da svrati do nekog izloga knjižare, do parka koji tu više ne postoji, do ulice u kojoj je njena nekadašnja škola, već prilično oronula... I kao da čuje... tu graju đaka... škripu te kapije...tata je u pola osam ujutro dovede i pusti je kroz ta zelena rešetkasta vrata, da otrči kod drugara u drvenim klupama i otvori spremno svesku, da bi učiteljica pregledala domaći zadatak. A ona dugo gleda za tatom i radije bi pošla sa njim... Sada i to može, u mislima... Tim mislima, čini se, baš je dosadno, stalno nešto izmišljaju, sećaju se...Opet je šetaju, vode...Odvedoše je do one klupe na Kalemegdanu, gde se zaustavljao da odigra koju sa "šampionima", kako ih je nazivao. A on je bio skromni "majstor". Koliko je samo tu bilo partija šaha, udaranja o kolena kada gubi, a ruku podignutih gore, stisnutih u pesnicu, kada dobija... Kada se razboleo, reče: "eh, nisam odigrao revanš sa "kariranim", kako je zvao suigrača u kariranom sakou, uvek uredno zakopčanim, što zimi, što leti.
Nije bilo tamo više ni "kariranog" gospodina, ali je bio neki drugi. Ti stariji ljudi se smenjuju i očas popune upražnjeno mesto, kako koji ode, da igra šah sa nebeskim partnerima.
Prišla je čikici u teget jakni i kačketom, da ga upita za starog u kariranom sakou. Da, tako je i mislila, i on je otišao tamo, gore. Moguće da su tata i on sada u svom revanšu. Stari joj je ponudo partiju s njim. Dugo nije igrala šah, poslednji put baš s tatom, koji je i podučavao. Prihvati i sede za niski stočić. Odabrala je već ponuđene bele figure, jer joj ih je i tata uvek davao.
Ustupak je bio mamac za jednu laganu, rasterećujuću igru, koja će čikicu zagrejati od dugog sedenja, čekajući partnera, koji još nije stigao, a možda i neće. Jer, prolaznici, šetači, turisti, oni se samo fotografišu, od njih nema neke vajde. Mogu samo i njega da "škljocnu", kao parče jednog sunčanog popodneva, kao što bi slikali neko drvo ili vevericu. Ali, dekica živnu, krenu žestoko, i to sa "Sicilijanskom odbranom". Ali, "ne lezi vraže"...pošto je njen tata obožavao Bobi Fišera, koji je često imao ovakva otvaranja, znao je, a i nju je naučio tim "cakama".
Nakon poteza Se6... a malo kasnije b4, pa c3... iiii....- mat!
E, to je za tatu! Srećna je pogledala gore, sa skupljenim pesnicama. "Tata, pobedili smo!"
Zahvalila se jednim dubokim viteškim naklonom čikici, koji je u međuvremenu skinuo kačket, jer se preznojio od žestine igre koju ni u snu nije očekivao.
Potom je pošla da se pridruži turistima, nudeći se da ih fotografiše, da bi svi zajedno stali u sliku, na kojoj se vide popaljena svetla grada preko dve reke, zajedno sa lukovima od tri mosta, jedan iza drugog, kao tripli ram za tu sliku.

Vratila se kući, a na pragu, nije je dočekao mačak. Zabrinula se za tog "mudronju", jer je i činija s hranom bila netaknuta. Pogledala je ka satu, da vidi kako njemu sada ide. Išao je on, mada i dalje, onim svojim nelogičnim tempom, jer su kazaljke pokazivale osam sati unazad.
Utom se pojavi i mačak, silno zevajući. Pogleda i on na sat, onim ćilibarskim pogledom. Malo je pojeo iz zdele i "šapnuo" je lopticu od staniola koju voli da juri, jer je lagana i nepredvidljivog kretanja. Baš kao i te kazaljke na satu.

Nije mogla da čita pred spavanje, jer joj je film od prethodnog dana ostavio nekoliko oštrih slika u glavi, koje su je mnogo žuljale. A ona ih je preradila u kolaž u svojoj glavi. Podsećao je na Bunjuelove filmove...neki pogrešni potezi skalpela, a tumor se smeje u lice doktoru, pa ovaj promašuje i reže zdravo tkivo...
Takav osećaj joj je poznat tokom celog života. Nikada ne izleči žarište, već još više bude ranjavana.

San joj je došao s prvim jutarnjim gugutanjem golubova pod prozorom. Kao na filmskoj traci od osam milimetara, odgledala je još jedan film u režiji sopstvene podsvesti.
Tu je bilo nekih partizana u ilegali, a ona njihov obaveštajac u ulozi špijuna, pa lažno sarađuje s okupatorom. Sakrila se u neki podrum, u kom je skrivena vremenska mašina, koja treba da premesti neprijatelje u kameno doba...

Čudan zvuk je probudi, pa joj je prva pomisao na javi bila, da to grebanje dolazi od te vremenske mašine.
Ustvari, to je bio sat na zidu. I mačak na satu. Biće da se popeo sa police, iako je ista udaljena bar metar.
Zažmuri, pa ovog puta, malo šire otvori jedno, pa drugo oko.
Mačak je šapama pomerao kazaljke, a one bežale po ploči s brojevima. Njihove senke, zajedno s mačkovom, to isto su radile na susednom zidu. Kao da su te senke predstavljale neki susedni svet.
Oterala je mačka uz grdnju, na šta se on nije mnogo obazirao, jer je bio siguran da će kad-tad završiti započeto. Ništa i niko ga neće sprečiti.

Ustala je, pretvarajući se da to nije ona, već njena kopija, neka loša, bolesna, sa kvarom, pa sada mora da se popravlja. Pred takve zahvate, rade se analize, koje su možda i mučnije od samog tog čina, kada će je svakako omamiti, pa neće ništa znati. Silna čekanja za snimanje pluća, slušanja srca, brojanja krvnih zrnaca i svega u njenom telu, pretvorila su je u biće, sastavljeno od brojki. Čak i njen odraz u ogledalu. Da u knjižici ne piše njeno pravo, rođeno ime i prezime, mislila bi se, koji bi broj izabrala za svoje ime...
Bila je iznurena i još malo, pa na granici da je uopšte i ne prime za operaciju, jer je pitanje da li će joj to slabašno telo biti spremno za žrtvenik. Takvi, presamićeni, nisu ni za žrtvu. Alavim aždajama su se uvek žrtvovalele mlade devojke i mladići, lepi i zdravi. A ona, kao metiljava ovca pred vukom, oči u oči... Još dva dana...

Mačak je uveo novi bioritam, jer je samo noću bio budan. I ranije, doduše, kada nešto pojede, povuče se i spava do podne. Ali, sada je danima spavao sve do mraka. Njoj je i danju bio mrak. A on je mrak ignorisao. U mraku, njegova karamel boja, mešala se s tamom, pa joj se činilo da su tako zajedno, mrak i on, bili kao karamel bombona s crnom čokoladom.

Buđenje u njenom, možda pretposlednjem danu... Pogleda na sat. Na satu nije bilo jedne kazaljke, a druga je izgrižena i na vrhu sažvakana. Mačak je, skriven u nekom ćošku, posmatrao njenu reakcoju, bez ikakvog uzbuđenja. Važno da je on "doakao" tim čačkalicama koje pokazuju kako vreme prolazi. I to im neki posao! Pa, zar je baš toliko bitno to što prolazi!? Velika stvar, mnogo je umišljeno to vreme! Zar treba samo na njega da se misli, da se žuri, da se od straha drhti, da se nešto strašno čeka, bude očajan, tiho umire !? A da se ne raduje, da se ne lenčari, da se ne bude vredan, samo zato što je lep dan, da se ne uživa u noċi, koja je samo druga strana dana?! Da se živi?!
Dal' je to sada ona mogla da čuje njegove misli, pa joj se učini da oseti neku...radost!
Lepše namesti podignut rep, stavi neki stari roze ruž, štipnu se za obraze, da dobije prirodnu boju i iziđe na ulicu, na lep dan. Odluči da te iste večeri proveri da li se daje onaj film koji je želela da pogleda, umesto koga je gledala onaj Almodovarov. Almodovar je sigurno zaslužio "Zlatnog lava", ali je malo "umračio" u poslednje vreme.

Da, te večeri, davao se taj italijanaki film, "Uvek postoji sutra".

A sutra, sutradan, ustala je rano, spremna za taj dan. Pogled ka satu je već bio samo iz navike. Ipak, nasmeja se kada je videla da na satu nema ni druge kazaljke, a falilo je i nekoliko brojeva: šestica, četvorka i devetka.
To samo mačak karamel boje, koji ume da čita misli, zna zašto.

Ivana Đorđević
17.decembar 2024.godine
u Beogradu