Magle

Elena je izlazila lagano iz crkve, služba se već završila, ali je ostala, celivajući ikonu po ikonu, zahvaljujući Bogu za mir koji ju je ispunjavao. U mislima su joj se nizale slike liturgije, starog sveštenika koji je sa pobožnom dostojanstvenošću služio, nizale su se slike ikona, osećala je miris tamjana. Naprosto, nikada se tako prijatno nije osećala kao ovoga jutra, kao da se nalazi pred vratima raja. Sav um joj je bio usredsređen na radost…

Laganim koracima, kretala se kroz magloviti dan. Osećala je vetar ravnice kako joj brije obraze, ali nije nikuda žurila, želela je da joj lepota ovog jutra greje srce i… Već je prošla dobar deo puta, i u daljini su se nazirale kuće i tu je, u redu, i njena kuća, dom koji i nije osećala domom. Blizina je pomalo gasila radost, plašeći se kako će joj susreti sa likovima koji se vrte oko nje i uvek nešto zapitkuju, smetaju, pokvariti ovaj divan dan…

Skoro da se ušunjala u kuću i osmotrila da li ima nekoga, nekoga ko bi je gnjavio kojekakvim glupim zapitkivanjima, tiho se popela uz stepenice i tiho otključala vrata svoje sobe, koja je bila njeno utočište od sveta koji nije želela. Izu čizme, skidajući kaput baci se na krevet i ubrzo utonu u prijatan san…

Čovek sanja ono što priželjkuje, ono za čim mašta…tako se i njoj počeše nizati slike ispunjene radošću. Svaka slika nekog prijatnog događaja pomerala je uspavano telo, mamila osmeh usnulog lica. Nesvesno, želela je da sanja duboko, prijatno, da se ne budi, i da ovaj dan i san traju.

Već je mrak prekrivao ravnicu, pokrivao je maglu koja se nije podizala, a ona u polusnu pogleda sat kraj kreveta, videvši da je već počelo zimsko veče. Borila se da ponovo zatvori oči. Nije joj se ustajalo, nikakve glasove nije čula. Odškrinu vrata i, videvši da je mrak u kući, znak da je sama, oseti zadovoljstvo. Ukrašće još koji sat, dva, da uživa u samoći, jer danas joj baš niko nije potreban…

Nešto kasnije, primiče se prozoru. Gledala je zamišljeno kroz pahulje kako veje sitan sneg, sitan, ali uporan, kao da je rešen da zaveje ravnicu i prekrije...

Pomalo tužno pogleda prizor koji se pružao kroz prozor, ličio je na slobodu, a ona je tu u svetu u kojem je u dobrovoljnom zatočeništvu, bez snage da promeni...

Kroz misli, a to svako radi kada ga tuga obuzme, poče se sećati nekih događaja, likova… Da, to je borba protiv ništavila, jer ako se ugasi sećanje – pa, da li i postojimo - često je mislila…

Maštala je tužnih očiju i odjednom je probudi glas nekoga koji je dozivao njeno ime...  Odgovori tek tako, kao na silu, ljuta što ju je glas probudio...

Poziv za večeru. Da, sada će sići, sesti i tupo gledati tih nekoliko likova sa kojima nema o čemu ni pričati, slušaće unakrsna ispitivanja, gluposti...

Silazeći niz stepenište, pomisli da će opet biti dan koji će joj izmamiti osmeh, dan koji će joj dati snagu ....,

U mislima joj je bila slika…ali svetlo sobe iza njenih vrata zaslepi je i slika…nestade… Tupi pogledi, glupavi osmesi ukućana, tobože su joj želeli dobrodošlicu…kakvo licemerje…lažni osmesi, a niko godinama ne zna ni delić njene duše…ona je broj…statistika kuće…ne ljudsko biće…

Osmehnu im se, krijući prezir. U sebi pomisli: "Nikada nećete saznati zašto sam sada srećna…nikada…"

Mrak i magla ravnice prekrivali su varošicu… Ništa se nije videlo, osim svetla koja su se nazirala u kućama, skrivajući…