Majka (iz taksja)

Stojim na taksi stanici u starom kraju. Trotoarom, preko puta, hodaju dve starije žene i smeju se baš od srca. Jedna od njih je moja majka. Šeta ruku pod ruku sa prijateljicom. Hodaju polako, teta Milica se potpomaže štapom. Uhvatio se prvi sumrak i ne vide me.

Teta Milicu znam dugo. Duhovita, večito vedra žena, jedna od onih koje volite da sretnete. Sigurno je ispričala nešto, onako na svoj način, čim se moja majka toliko smeje. A moja majka se nekad smejala baš tako, kao sada, zvonko i zarazno. Kada bi se ona nasmejala, ozarila bi se i lica ljudi oko nje. Smeje se ona i sad, ali nekako drugačije. Tiše. Primetim kako se nekad zagleda u mene, kada misli da ne vidim. Znam, broji moje bore, prebira mi sede, posmatra kako polako starim, kako posrćem i kako bivam sve umorniji. I traži na mom licu, u mojim pokretima tragove onog njenog smotanog dečaka, koga odavno više nema. Vreme prolazi, gazi, briše slike iz sećanja. Ali, taj dečak je za nju još tu. I njena briga za njega je ista. Večna. Doživotna. Vidi ona sve ono što ne dam da se vidi. Vidi i ono što ni sam ne vidim. Majka je to. Duši. Ne možeš je prevariti. Pre ćeš prevariti sebe nego nju.

Gledam kako polako zamiču iza ugla, njen smeh se udaljava i gubi među ostalim zvucima ulice. Ali meni još zvoni u ušima i nešto mi baš drago zbog nje, što se tako smeje.