Majske kiše

Mrki i teški oblaci, koji su u međuvremenu, dok su naši junaci čalabrstili „KOD TOZU VAMPIRA“, zagospodarili nebom i zamutili ga, slutili su na kišu.

– Neće valjda – rekoše uglas Rahela i Maks, kročivši napolje i pogledavši u nebo.

Maks je prvi predložio:

– Idemo, šefice, pa šta bude? Nismo od šećera, nećemo se istopiti. 

– Kako ko – šeretski se osmehnula Rahela.

Pošli su džadom, na slepo, što se kaže, pa gde stignu.

– Nešto mi se vrzma po glavi, šefice. Ne znam zašto. Može biti zbog ove omorine. Da li možda znaš za onu anegdotu kad su Miloša Obrenovića pitali koliko košta Beč? – nakon nekog vremena oglasio se Maks.

– Koju anegdotu? Pojma nemam.

– Naši evropejci, diplomate, vodali su po Beču ostarelog Miloša, te da vidi ovo, te da vidi ono, i odvedoše ga tako u glavnu bečku ulicu, da ga fasciniraju njenom grandioznošću i blještavilom, kao kad bi mi sad nekog ovdašnjeg gejaka odveli na Terazije, mislim da se ta ulica zove Mariahilfer štrase, ili tako nekako. Pokazali su mu sva ta silna velelepna zdanja i upitali ga onda šta on misli, onako otprilike, hiljadu dukata gore, hiljadu dole, koliko vredi Beč? Miloš se malo zamislio, a onda, nakašljavši se i podigavši obrve, rekao: Lep je Beč, gospodo. Lep je Beč. Ali ne vredi ni dukat više od jedne majske kiše u Srbiji!

– Ha, ha, ha... Kao da je mene pitao šta da im odgovori. A tu priču sad stvarno prvi put čujem. Ako je uopšte istinita?

– Ko će znati. Može biti i da jeste.

Potom opet ućutaše. A oni preteći oblaci kako su bili došli, tako su i otišli, a do kraja dana nije bilo ni kiše ni nevremena.

Osvajali su sokak za sokakom, svejedan strmiji i krivudaviji od drugog. Usput su ih saletale ružne i trošne ograde, red žice, red tarabe, red ispucalih betonskih stubića, pa izgrebane i zarđale kapije i dvorišta iz kojih korov šiklja na sve strane. Lavež pasa, udarci kovačkog čekića i jecaji harmonike, da bi slika bila potpuna, tu su i oni, za ovdašnje prilike neizbežni, stajski miomirisi što probijaju sve barijere i pogađaju pravo u mozak.

Usred te ruralne idile, Rahela je, ženski neupadljivo, merkala svog kolegu i potajno bacala čini na njega. A Maks – njen predmet želja – sve vreme zevao je negde u nebesa, kao da od njih traži odgovor na neko davno postavljeno, životno značajno pitanje, i mumlao ono njegovo: „Trala-la-la-la tš, tš... trala-la-la-la, tš, tš...“, kao hodajući džuboks, a u glavi je sve vreme vrteo film sa znamo već s kim u glavnoj ulozi:

Sve su iste, mamicu im njihovu, ili pate za nekim bivšim, ili maštaju o nekom drkadžiji sa naslovnih strana, ili, pak – što je sve češće slučaj – imaju kućnog ljubimca zbog kojeg bi vam oči iskopale, ako se usudite da zucnete nešto na njegov račun, a gde smo tu mi? Kiselimo se svaki u svom zapećku čekajući da nas pokupi neka od njih, kad joj se prohte da s malo divljeg seksa razbije životnu monotoniju. Baš bih voleo da znam gde je u toj priči ova moja jebozovna kolegonica. Da li stvarno nema nikog, kao što pričaju, i da li se stvarno loži na mene, ili me to oči varaju?..

Blesavi se ti samo, imam ja lek za takve kao što si ti. Zaboravićeš i kako se zoveš i to tvoje glupavo „Trala-la-la-la...“ kad popiješ nokaout od mene. To jest kad me budeš ugledao u obnaženu, što će reći, u mom najboljem izdanju. I to koliko još večeras, nezvala se ja Rahela – svako malo neka tako luckasta pomisao izmamila bi Raheli osmeh na lice. U jednom trenutku, međutim, rešila je da preuzme inicijativu.

– Maks, nikako mi ona tvoja priča ne izlazi iz glave. Možda bi vredelo napraviti jednu emisiju o blagodatima majskih kiša u Srbiji? Šta ti misliš o tome?

– Ne znam, stvarno. Koga bi to zanimalo? A ti, šefice, samo misliš o poslu?

– Zašto i da ne mislilm? Meni nisu šizike zavrtele mozak kao nekima...

– Misliš kao meni?

– Paa, recimo i kao tebi.

– A muškarci?

– Kakvi muškarci? Koji muškarci? I gde ti ovde vidiš muškarca, majke ti?

– Paa, šefice, ne znam kako da ti odgovorim? Mene su učili da je skromnost vrlina.

– Aha, znači da pogađam. To sumnjivo lice je moj vrli kolega Maks?

– Recimo da je tako. Ako nemaš ništa protiv?

– Baš i nemam, ako ćemo iskreno. Štaviše, imponuje mi društvo muškarca koji tako šarmantno i neusiljeno gospodari svojim egom.

– Zezaš me?

– Mrtva ozbiljna. Nisam imala čast da upoznam baš mnogo takvih. To su retke ptičice na našem ženskom nebu. Čak i oni za koje taman pomislimo da su od nekog tananijeg materijala od bukve, pre ili kasnije pokažu kakve su zapravo egomanijačke seronje.

– Nije da se hvalim, šefice, ali šarm je moje drugo ime. A ukroćeni ego nešto kao srednje slovo...

– Ukrućeni ili ukroćeni? Nisam baš najbolje čula...

– Ipak ukroćeni... Ha, ha, ha...

– Nije smešno, svinjo muška. Misliš to je ono, što je tvojoj koleginici milo, to joj se i snilo...

Maks, kao da ništa nije čuo, samozadovoljno je zaverglao ono njegovo:

– Trala-la-la-la, tš, tš... trala-la-la-la, tš, tš...

Već se spuštao prvi sumrak kad ih je put doveo do ulice u kojoj su kuće uglavnom bile novijeg datuma, i tu su zastali ispred jedne pristojne dvospratnice sa lepo uređenim dvorištem. Na kapiji je bila okačena tabla na kojoj je pisalo da na spratu imaju dve sobe za izdavanje, sa odvojenim ulazom i zasebnim kupatilom.

Pogledaše se, pa klimnuše glavama, očigledno su oboje  pomislili isto:

– To je to.

Pozvonili su i sa domaćinima lako postigli dogovor. Sat vremena kasinije doneli su stvari i smestili se. Sišli su potom i pokucali na vrata u prizemlju, saglasivši se da bi stvarno bilo glupo da odbiju poziv na kaficu i na čašicu razgovora.

Domaćini, stariji bračni par, dočekali su ih s osmehom. Ovdašnji lekar u penziji, krupna ljudeskara, koja, videlo se, sa lakoćom nosi breme svojih godina, i jedno ljupko, tanušno biće, svetlih pametnih očiju. Kako reče, do pre neku godinu podučavala je osnovce viših razreda, otkrivajući im tajne fizike i matematike.

Kao kec na desetku! – pomislila je Rehala kad su im se predstavili. Taman ću sad natenane da ih ispitam o svemu. Rekli smo im već zašto smo ovde, obrazovani su ljudi, sigurno će imati šta da kažu.

U njihovom domu, trpezarija i dnevna soba činili su jedan prostor u obliku ćiriličnog slova G. Naizgled pretrpan glomaznim nameštajem, i uopšte sve je nekako odisalo starinom, ali i čistotom i urednošću. 

Na molbu domaćina, seli su za trpezarijski sto kao sečivo oštrih ivica, gde će im se ovi uskoro pridružiti, pošto ih budu poslužili slatkom od dunja, domaćom kafom i čašom mineralne vode Karađorđe, koju – kako domaćini rekoše – otkad je u švapskim rukama ovde svi piju.

Rahela i Maks se značajno pogledaše.

– Nisu Švabe budale da kupuju mačku u džaku, niti imaju para za bacanje. Izvorište je nedaleko odavde, u okolini Smederevske Palanke, u njegovim žilama je najveća koncentracija dragocenog minerala selena u ovom delu sveta. A ovu dunju morate da probate – reče lekar, pa nasu svima po čašicu rakije.

Pošto im je nazdravila, Rahela otpi malo pa pređe na stvar.

– Možda je malo glupo što to pitam, ali živo me interesuje, kako vi, kao obrazovani ljudi, gledate na ovaj cirkus s takozvanim Mašanovim krugovima?

Nastavnica očito nije bila iznenađena ovim Rahelinim in medias res, ali kao da joj nije bilo pravo to što je čula,  samo je odmahnula rukom. Ali, zato je lekar bio raspoložen za priču na tu temu. Zagladio je levom rukom ćelu, dok iz druge nije ispuštao čašicu, nakašljao se pa reče:

– Ne, nije problem. Pitanje je na mestu i odmah da kažem, ja na to gledam dvojako. Kao lekar, iz iskustva znam da je medicina mnogima spasla glavu, a oni, u svom neznanju, veruju da su se izlečili čajem, ili da im je spasilo život bajanje neke vračare. A opet, ako magnetna poljâ, a ovde je o tome reč, pomognu jednom od hiljadu, onda je to nešto zbilja hvale vredno, onda gospodina Mašana treba blagosiljati. Vi, novinari, kad pišete o tim stvarima obično gubite iz vida da niko ovde ne dolazi šale radi, a da se prethodno nije obratio medicini za pomoć.

– Ako sam dobro razumela, Vi mislite da je ovde reč o magnetnim poljima?

– Da. Nesumnjivo. To je objašnjenje fenomena Mašanovih krugova.

– Zašto se to onda jasno i glasno ne kaže, pa da svi znamo o čemu je reč?

– To već ne znam. To biste nekog drugog morali da pitate.

– Ali ovako ispada da svi ti nesrećnici koji hrle ovamo da nađu spas, stoje u krugovima kao budale, a da ih mangupi pelješe za lovu!

– Ma nisu budale svi ti koji dolaze ovamo. Ovakvih mesta u svetu ima na stotine, samo se o tome ne priča mnogo. Magnetoterapija inače predstavlja vid alternativne medicine koja u terapiji koristi energiju elektromagnetnog polja, da li Vam je to poznato?

– Moram priznati da nije. Sad prvi put čujem za tako nešto. 

– Reći ću vam. Upotreba magneta u terapeutske svrhe poznata je više hiljada godina i datira još iz stare Kine. Magnet deluje na ljudski organizam tako što poboljšava cirkulaciju i metabolizam, stabilizuje krvni pritisak, pojačava imunitet, deluje na endokrini i nervni sistem, ublažava stres i pomaže kod depresivnih stanja. Naučno je dokazano da magnetno polje može da ublaži bol, međutim, za blokiranje provodnosti nerava potrebno je polje jačine oko 240.000 gausa, što je dve stotine četrdeset hiljada puta jače od standardnog terapijskog magneta.

Glupačo glupa, gde ti je diktafon?! Kome si ga ostavila gore? – Raheli je najednom došlo da samoj sebi zavrne šiju. Jesu li ti svrake mozak popile? Maks, ti si kriv za to, ti i niko drugi. Platićeš mi noćas, kunem ti se!

A Maksu je sve to vreme bio u drugom svetu. Zagledao se gospodin u TV, gde se već bližio kraj derbiju kola Premijer lige. Nije mu padalo na pamet da se uključi u razgovor i pomogne koleginici.

– Magnet ima sposobnost da privlači kiseonik, što je od velikog značaja za lečenje. Naime, pod uticajem magneta kiseonik se iz zdravog tkiva kretanjem čestica iz regije veće koncentracije prenosi u regiju manje koncentracije i akumulira u tkivu koje je izloženo delovanju magnetnog polja. Tkivu koje je tretirano magnetnim poljem omogućava se normalizovanje metabolizma kiseonikom, što omogućava olakšan unos hranljivih materija i ubrzava eliminaciju štetnih. Na taj način tkivo se regeneriše...

– Hm... Zanimljivo, nema šta. A ja sam koliko do maločas bila ubeđena da je ovde reč o majstorkoj prevari. A taj Mašan, koliko sam uspela da saznam, nije bio medicinski radnik, već, pre bi se moglo reći, nešto kao šarlatan srećne ruke.

– To ste dobro rekli. On je zbilja bio čovek srećne ruke ali, uveravam vas, nije bio šarlatan. Ja, istina, ne znam nikoga ko je ovde izlečio tumor ili šizofreniju, ali sam video mnoge kako se odavde vraćaju kao preporođeni i zato ponovo dolaze. Mogao bih satima da vam pričam kakve su nam sve pojedinosti poverili ljudi koji su ovde boravili.

Razgovor se taman rasplamsao, kad uđe na vrta jedra devojčura krupnih razigranih očiju, duge crne kose, zategnute u rep, na kojoj Svevišnji nije škrtario kad su ženski atributi u pitanju. Blistala je u tesno pripijenim crnim helankama, ispod kojih su se ocrtavale tange kao na dlanu, i braonkastoj apa-drapa dukserici. Olgica. Unuka.

U dve reči beše predstavljena gostima. Motala se potom levo-desno i sve se nekako trćila da se nađe u Maksovom vidnom polju, pa kako ovaj nije regovao, i ona se zabuljila u TV, i nakon par minuta upitala Maksa za koga navija, za „tekstilce“ ili za „tobdžije“, a ovaj je odgovorio: – Navijam za fudbal. – I tako zasmejao Rahelu.

Ona, međutim, nije odustajala.

– Gde gledaš, pederčino?!.. Sviraj penal u dupe te blesavo!.. – dernjala se verovatno misleći da će joj se Maks u nekom trenutku pridružiti u psovačini, ni najmanje ne hajući za prekorne poglede postiđenih domaćina.

– Hajde, lani samo još jednom, derle jedno, videćeš ti svog boga!... Zar da nas ovako sramotiš pred varošanima, Bože dragi! – sledio je prekor za prekorom.

Gospođica uči za estradnog menadžera, ha, ha...! Kakva estrada, takvi i menadžeri. Pogledaj je na šta liči! Kao da je došla s kastinga za pornić. Stvarno ne mogu da verujem, a pogledaj ove divne ljude... – Raheli očito nije bila nimalo simpataična. Maks! Maks! Gde zevaš, magarčino? Kao da ništa nalik tim njenim glupim sisetinama nisi video...

– Imao sam čast da upoznam gospodina Mašana – oglasi se ponovo ljubazni domaćin, iskapi čašicu pa nastavi – Bio je retko oštrouman čovek, bistrog prodornog pogleda, okretan, elokventan, načitan. Od onih koji u svakom trenutku znaju šta hoće. Za njega bi se koješta moglo reći, ali, opet vam kažem, svakako nije bio prevarant.

– Ako Vi, kao čovek od struke, tako kažete, preostaje mi samo da Vam verujem – na to će Rahela.

Utom se oglasila sudijina pištaljka. Uzgred budi rečeno, derbi Premijer lige završen je bez golova. Maks se uzvrpoljio, a Olgica se sklupčala na otomanu kao tigrica koju jedna mikrosekunda deli od skoka na svoj brižljivo odabrani plen. (Rahela će se požaliti Jaci, dva dana kasnije: – Umalo nisam ustala i počupala tu mlađanu aždaju što umišlja da se čitav svet vrti oko njene pičke. Kažem ti, jedva se suzdržala da ne napravi skandal.) 

Od sve muke, Raheli se najednom išlo u toalet. Kada se vratila, Maks je već bio ustao i, leđima okrenut onoj maloj aždaji, na sva usta zahviljavao domaćinima na gostoprimstvu.

Rahela im se pridružila, i pošto je još nekoliko puta rečeno  Hvala vam na svemu, sa jedne i Dođite nam opet, sa druge strane, naši jnaci će se uputiti ka svojim odajama. 

Konačno sami! – pomislila je Rahela. .

Maksova soba bila je hodnikom levo, a njena hodnikom desmo, jedna preko puta druge, a pravo hodnikom stizalo se u  kupatilo.

On se prvi bio uhvatio za kvaku. I taman se spremao da nešto zausti – možda i da nešto, primereno trenutku, predloži svojoj ljupkoj partnerki – ona ga je preduhitrila. Ne, nije ona njemu predložila ništa u tom smislu, ako ste to pomislili, samo se prva bila oglasila.

– Ja ću prva u kupatilce, može? – zacvrkutala je veselo i upiljula mu se facu sa ona svoja dva sunca koja bi spržila i Himalaje.

– Naravno, šefice. I lepo spavaj. Sutra nas čeka naporan dan – uzvratio je Maks, nevešto se praveći da ne primećuje u kakvom je njegova šefica raspoloženju. 

– I ti isto, Maks. Vidimo se.

– I pokri se dobro da ne ozebeš – potom je, odškrinuvši vrata, progunđala dovoljno glasno da ovaj može da je čuje.

– Šta to reče, šefice?

– Ništa. Laku noć.  

Zatvorila je vrata svog sobička i zagrlila svoju osamu, baš  kao što je i on zatvorio vrata svog sobička i zagrlio svoju. Kao da su konačno pobegli jedno od drugog na kraj sveta i sad, pošto su se dovoljno udaljili, niko nikome više neće praviti rusvaj u glavi i gorušicu u želucu.

Ali život nije samo jedan trenutak.

Kao što ni noć ne čini samo jedan trenutak.