Majstorsko pismo iz 1927.

Jedne večeri potegao sam malo više vinjaka, lјulјala mi se tavanica kao jarbol na oluji i znao sam da mi u takvom stanju nema izlaska iz kuće. Ako bih se nekako i domogao ulice, po svoj prilici osvanuo bih u nekoj rupi u društvu klošara, manijaka, pedofila, makroa, lopurda, kurveštija, i ostalog polusveta bez kojeg bi policijski poziv izgubio svaki smisao.

Dok sam još bio pri svesti, uklјučio sam radio, rok balade iz ranih sedamdesetih smenjivale su jedna drugu. U neko doba, milozvučni glas harizmatične dramske umetnice ispunio je prostoriju. Počela je s čitanjem neke priče i ubrzo mi je san došao na oči.

Kad sam se probudio, bilo je skoro podne. Prvo što sam osetio bio je miris svežeg, tek ispečenog bureka. Nije mi trebalo mnogo da shvatim kako to nije miris od ovoga sveta, već je do mene došao pravo iz priče Mome Kapora uz koju sam se sinoć uspavao.

Skuvao sam čemer-kafu, i budući da nisam imao nekih naročitih obaveza, rešio da vidim kako stoji stvar s tim burekom koji je Kapor toliko hvalio. Dramska umetnica se svojski potrudila da zapamtim bezmalo svaki detalј. A i neće mi škoditi ako sat-dva provedem na svežem vazduhu, jer trebalo je otići u Savamalu po taj specijalitet.

Sunce se stidlјivo pomalјalo kroz jesenju magluštinu. Tramvajem sam stigao do Beograđanke, pa produžio ulicom Kralјice Natalije ka Zelenom vencu. Odatle se račvao put na nekoliko strana. Glad me je terala da svratim u prvu pekaru na koju naiđem, ali čim bih pomislio na to, prostrelio bi me glas dramske umetnice: Samo glupan bi klepio ovamo čak sa Zvezdare ne bi li se najeo nekih splačina!

Spuštao sam se Kameničkom sudarajući se sa užurbanim prolaznicima, i izbio u ulicu Gavrila Principa. Ali kuda dalјe? Na drugoj strani ulice ugledao sam trafiku. Prodavačica je pušila naslonjena na vrata. Prišao sam i uz izvinjenje pitao ima li u blizini kakva pekarica. Ima ih više, reče ona, dve-tri, malo naniže. Zahvalio sam joj i krenuo. Nakon pedesetak koraka, naišao sam na jednu. Na svetlećoj reklami pisalo je da prodaju najbolјe dansko pecivo. Ne, to nije bilo ono što sam tražio. Kapor je pominjao neko majstorsko pismo iz 1927. koje njegovo oštro oko nije propustilo da uoči na zidu pekare. Imao sam puno razloga da verujem kako se tako dragocenim dokazom o esnafskoj pripadnosti sigurno i danas neko ponosi.

Produžio sam dalјe i brzo se razočarao našavši preostale dve pekare koje je pomenula ona prodavačica. Miris koji je iz njih dopirao nije bio ni nalik onom koji sam tražio. U onoj drugoj pitao sam da li u okolini postoji još neka pekara. Da, ima jedan neugledan ćumez u Karađorđevoj, kad se pođe prema Brankovom mostu, prezrivo mi je rekla prodavačica, naglasivši reč „ćumez”.

Prešao sam na drugu stranu ulice i ubzo se obreo u Zagrebačkoj. Nešto mi je snažno zagolicalo nozdrve. Pored mene je prošla otmena starija gospođa vodeći na povocu kao sneg belu pudlicu. Pogled mi je skliznuo ka najlon kesi koju je nosila. Lice mi se razvuklo u osmeh kad sam ugledao malčice zamašćen papirni zamotulјak i flašicu jogurta.

U Karađorđevoj, kao i obično u to doba dana, samo je buka gora od nesnosog saobraćaja. Pružio sam korak i ubrzo naišao na tesnu, prašnjavu burekdžinicu sa zamrlјanim izlogom. Miris koji je dolazio iz nje bio je sasvim poseban. Zakoračio sam unutra i na zidu, pored drvene police, ugledao cenovnik, potom i uramlјenu diplomu. Prodavačica u isflekanom belom mantilu, pogledala me je upitno kad sam se nagnuo preko police, a onda i poskočio od radosti shvativši da sam pronašao ono majstorsko pismo iz 1927. Rekao sam joj: Izvinite, i vratio se korak nazad, udarivši leđima čoveka koji je upravo ulazio u lokal.

Krenuo sam da se izvinjavam, a onda prepoznao svog poznanika Pavla Protića, pisca kratkih priča o čudnovatim bićima u lјudskom obličju. Izraz lјutnje na njegovom licu brzo je zamenio osmeh kada je shvatio ko ga je udario. Izgrlili smo se kao najrođeniji. 

Ako neko važi za dobrog poznavaoca Kaporovog opusa, onda je to svakako on. Sad ću sve potanko da ga ispitam, pomislio sam. Ali on me je preduhitrio.

– Hajde, prijatelјu, da te počastim porcijom najbolјeg beogradskog bureka!

– Mislio sam ja tebe da častim! – odgovorio sam.

– A, ne. Ti ćeš da častiš kad se sretnemo u kafani.

Jeli smo tu, u uglu pekare za niskim rasklimatanim stočićem. Uz burek i jogurt, ispričao mi je kako je svojevremeno Momo Kapor, možda baš za istim tim stolom, častio burekom svog pobratima Zuku Džumhura, a ovaj ga je posle hvalio da je pravi čudotvorac, veličajući njegov talenat da ugodi svom bližnjem. A o čemu postoji samo usmeno predanje, pošto tu anegdotu niti jedan od njih dvojice nije našao za shodno da zabeleži!

– Kako to? Ali ja sam iz Kaporove priče saznao za ovu pekaru! – rekao sam.

– To si ti nešto sanjao. Takvo štivo ne postoji.

– Ako ne postoji, šta sam to onda noćas slušao?

– Šta, neko ti je čitao uspavanku?

– Ne, slušao sam na radiju…

– Na radiju?!

– Da, na radiju.

– I, kako se ta priča zove?

– Ne znam. Ali…

– Naravno da ne znaš. To si ti nešto pobrkao. Mora da si popio koju više…

Nije vredelo da ga ubeđujem, pa sam odustao.

Pozvao me je u šetnju. Odatle smo se uputili ka centru grada, pričajući više o vremeskom prilikama, fudbalu i politici nego o literaturi. U više navrata obreli smo se i u Knez Mihailovoj stidlјivo zavirujući u knjižarske izloge.

S prvim sumrakom vratio sam se kući.

Čim sam ušao u hodnik, usledilo je suočavanje. Zagledao sam se u svoj odraz u ogledalu, i poučen današnjim iskustvom, zapretio mu da me se pričuva ukoliko se ne okane pića i pijanstva. Gledao me je začuđeno i ništa mi nije obećao. Potom mi je nestao iz vidnog polјa. Tražio sam ga svuda po stanu sve dok u sebi nisam čuo njegov glas, kojim mi je saopštio važnu stvar. Napokon je odlučio da jednom zasvagda kaže zbogom piću. U najbolјem slučaju dopustiće sebi čašicu-dve na svadbama i slavama, kao sav pristojan svet.

Ako mu je verovati.

Autor Zoran Škiljević