Foto:
autor nepoznat
Mala
30.12.2019
(Epilog)
Upalila sam sveće u svećnjaku na svečano postavljenom stolu. Štapići vanile su dogorevali polako. Večera je bila servirana, bakin porcelan je svetlucao, srećan što je izašao iz pomrčine kredenca, prvi put posle toliko godina. Dugo sam birala ploču, na kraju mi je samo Brams ostao u rukama. Simfonija broj 3, Berlinska filharmonija...može, i tebi bi se svidelo. Sipala sam vrmet u dve visoke čaše, dodirnula medaljon s tvojom slikom na lančiću, nazdravila nam i sela za sto. Ćutala si, svečano, u stolici na suprotnoj strani stola, nehajno zagledana u svoje plastične ruke, ali nije mi smetalo, govorila sam za obe, svih ovih godina, sasvim dovoljno. Srećna nam Nova godina, nikad dočekana kćeri. Lepo ti stoji haljina i biseri, takođe. Da, možeš da se vidiš, ogledaj se u mojim očima, tu je svetlo najbolje.
Prolazila sam pored tog butika dva puta dnevno.Ujutru i popodne, kad sam se vraćala s posla.Mala crna haljina sa lutke u izlogu me mamila da uđem, ali sam svaki put uspevala da odolim izazovu. Savršeno skrojen komad crne svile na lutki bez kose, ali idealnih proporcija, od kojih su me bolele oči i duša. Jednom sam se čak popela uz tri mala stepenika i dugo, nepomično gledala u zatvorena vrata tog malog carstva, sve dok prodavačica nije podigla pogled s novina koje je čitala i nasmešila se, krenuvši mi u susret. Žurno sam se okrenula i umalo pala sa stepeništa, postidevši se, kao nekad dok sam bila dete koje krade bakine kolače. Svakog jutra sam se nadala da je neka srećnica konačno kupila malu crnu haljinu iz izloga i da su na lutku navukli neku običnu, nezanimljivu, koja me neće podsećati na tebe. I svakog sam jutra obećavala sebi da ću, pri povratku kući, ići zaobilazno, preko parka i oko stadiona, da je ne moram videti. Naravno, to obećanje nisam nikad ispunila, jer su me noge same nosile niz staru, kaldrmisanu ulicu s kandelabrima i divnim starinskim fasadama koje su još uvek čuvale tragove reljefa i po neku kitnjastu ogradu od kovanog gvožđa, koje su bile sasvim odgovarajuća scenografija za malu crnu savršenost u jedinom izlogu u ulici. Danima sam se opirala toj želji, a onda sam se slomila i 31. decembra prešla preko praga.
Devojka za kasom me je začuđeno gledala, visoko podignutih obrva, dok sam joj objašnjavala šta tačno želim.
– Ali, gospođo, lutka nije na prodaju! Ne mogu i nju da Vam spakujem, mi i nemamo drugu lutku za izlog!
– Samo ti pozovi gazdaricu, dete, i pitaj za cenu. Novac nije problem, reci joj to.
Prodavačica se nećkala još neki minut, pa popustila pred mojim molećivim pogledom. Ionako nikakvig pazara nije bilo danas i nestrpljivo je čekala da joj se završi smena, ode kući, spremi se i krene na doček sa prijateljima.
Gledala meljubopitljivo, dok je razgovarala sa vlasnicom butika, odmeravajući, otvoreno, mojih 130 kg i 185 cm visine. Znala je da haljina nije za mene, ali nije ništa pitala.
–Lutka će vas koštati isto koliko i haljina. - rekla je, kad je spustila slušalicu.
– Nema problema, rasklopite je i spakujte mi ih, obe.- odgovorila sam i izbrojila novac. Znala sam da mi za lutku ne može kucati račun i da će verovatno pola para staviti u džep, ali nije me bilo briga. Izašla sam iz butika s jednom velikom i jednom malom kesom i osmehom srećnog deteta na licu, deteta koje se dokopalo dugo željene igračke.
Prvi sumrak je osvajao polako prostor između kuća, dok sam, tako nasmešena, išla u susret Novogodišnjoj noći koja me čekala u malom jednosobnom stanu na kraju ulice, s pogledom na reku i drvored topola na keju.