Mali i veliki

-Nemam ja šta od tebe da naučim. Ti si tako mali i beznačajan. Ima na hiljade takvih kao što si ti. Zašto bih trošio vreme slušajući te. Ja sam veliki kao čitavo jedno carstvo. U meni ima priča za stotine knjiga, a ti se čak i ne krećeš. Kako išta možeš da ispričaš? Ne misliš valjda da si nešto posebno?

-Bi li se kladio? Ako ti ispričam priču i to istinitu i još te i rastužim, hoćeš li reći na glas da sam veliki kao čitav jedan život?

-Hahaha, kladimo se, sav sam se u uvo pretvorio.

Tako su u topli, letnji suton, dok je sunce daleko na drugoj strani zemljine lopte peklo neka daleka tela, razgovarali okean i zrno peska. Smejao se goropadni okean malenom zrnu peska i govorio mu kako bez njega ne bi dana ni neba video da ga nije talasom na obalu izbacio. Govorio mu je da je nebitan i neprimetan, da ne vredi ništa i da je samo jedan u gomili istih. Nije se zrno peska tek tako poklonilo velikom divu, reče da zna kako da rastuži suzu, kako da umiri vetar i kako da natera diva da mu prizna veličinu koja se okom ne bi mogla izmeriti. Pristade okean na opkladu i zrno poče da priča...

-Ima jedna mala devojčica koju niko ne razume. Otac joj je jutros zabranio da se kupa i ona je ljuta sela na obalu i celo pre podne je gledala drugu decu kako uživaju u čarima letovanja. Mislila je o ocu koji je nikada nije stvarno zagrlio. Jeste on nju grlio s vremena na vrema, ali to je bilo nekako lako i brzo, kao nekakav posao koji se mora obaviti, pa bi tako nevoljno stavljao svoje teške ruke na njena mala ramena i pre nego bi stigla da nešto kaže, isto tako naglo bi ih sklanjao i odmah zatim okretao glavu na drugu stranu. Kada bi je ljubio, činio bi to tek uglom usana kao da je u prolazu slučajno zakasnio da se pomeri, pa se isto tako sasvim slučajno okrznuo o njen obraz. A obraz ko i svaki drugi dečiji obraz, stvoren da se poljubac u njemu utopi. Ostajao bi tako da stoji u istom položaju, jer je već naučio da nakon tog brzog i nespretnog poljupca sledi jedan utešan majčin koji je trajao obično i više nego što je bilo potrebno. Naučio je obraz, da od dva potpuno nesrazmerna i svaka po sebi nepravilna poljupca, napravi dva jednaka i potpuno zadovoljavajuća za jedan dečiji obraz. Razmišljala je tako devojčica o svojim roditeljima kada je odgovor na sva njena pitanja došao iznenada kao talas bez daška vetra. Ona i nije bila dete svoga oca. Majka je dovela od negde i njen otac je prihvatio za svoju, a da to zapravo nije bila. Imala je majka još jedno dete, ali ga ona nikada nije ni videla ni upoznala. To naravno nije bio njen mali bratić. Ne, to je bio očev sin koga je on isto tako doveo od nekud, a koga je majka isto tako prihvatila kao svog. Mislila je o tome kako je život bio nepravedan prema svima njima. Na kraju niko nije imao dva savršena poljupca, ni njen mali bratić, a ni ona. Verovatno se ni mama i tata nisu savršeno ljubili. Zato su stalno bili nesrećni i ljuti. Na sve i na svakoga. Pitala se i to da li deca koja se tako bezbrižno igraju po vodi imaju oba poljupca jednaka. Čak je jednom htela i da ih pita, ali je odustala. Možda oni nisu nikada razmišljali o tome. Zaključila je da postoji samo jedno rešenje za njenu tugu, da ode od njih i da pronađe dva jednako lepa poljupca samo za sebe. Čitavo popodne na plaži su se čuli samo jauci sve dok mesec nije izašao visoko iznad zemlje. Onda je sve utihnulo. I više se nikada niko od njih nije vratio.

-Stani malo, kakva je ovo priča, otkud ti sve to možeš da znaš? I odkud ti ideja da sam ja kriv za ovako nešto strašno? Kako sam mogao da znam da nije neka riba ili neko drugo morsko stvorenje, ovde stalno neko pliva? Ne mogu ja da vidim baš sve što se dešava, pa pogledaj koliki sam. Nisam nikako to znao, a uz to i nemaš pojma, to i nije istinita priča. Nisam kriv! Nisaaaaaaaaaaam!!!

-I nisam rekao da jesi ti kriv, sam si zaključio i sam se setio jučerašnjeg događaja sa zapadne plaže. Priča je istinita, jer se devojčica, sedeći na meni, naježila tačno tri puta. Jednom kada je otac viknuo, drugi put kada je majka pozvala nepoznato dete, a treći put kada je prejako i predugo ljubila odmah pošto je otac vikao. Sva tri puta je devojčica znala čitavim svojim telom da su to momenti koji su govorili sa njom. Znam i to da kada je ustala, mene je odbacila u pravcu suprotnom od pravca u kome si se nalazio ti. A, to ustajanje je bilo naglo i brzo, tako sam i odleteo tako daleko od tebe. Dakle, ko je dobio opkladu?

-Malo zrno peska je najveće na svim svetovima koji postoje, veće je i od samog svemira. Malo zrno oseća, a to samo veliki mogu. Malo zrno je veeeeelikoooooo!!!