Mama, tata i Ja

MAMA

Bila je na korak od potpunog raspadanja. Sve je teže nosila prepune torbe svog nekadašnjeg života. U njima je bilo stranica ispisanih i suzama i ožiljcima, i onih što su davale nadu, i onih što su bile tu zlu ne trebalo. Ponekad bi pomislila da je čitava njena sudbina u tim torbama, sve što je trebala da bude, i sve što više nikada neće biti. Tuđa mišljenja njegovog karaktera, tuđe procene njene sposobnosti, tuđe ocene zajedničke nemoći. Sve tuđe, a njen čitav svet.

Sudski proces razvoda trajao je jako dugo. Taman kada bi pomislila da je nadomak konačne presude, pojavio bi se još neko tuđ, da svojim mišljenjem uveliča slavlje. U početku je bilo važno baš sve što su imali, kasnije samo on. Dečak koji je na početku te duge borbe imao osam godina i koga je silom sudbine morala prebaciti u drugu školu, završio je i tu drugu, i deo treće (jeftiniji stan), i srednju na periferiji grada. Njen dečak, njen čitav svet. Potpuno se predala klanici u kojoj se određivalo starateljstvo. Sva su sredstva bila i ostala dozvoljena. A kako i ne bi. Pa on je jedini razlog što uopšte i diše još uvek. Za njega je plaćala i suzama i krvlju, njegovu slobodu. Za njega je godine provela u zagušljivim sudnicama, po zamagljenim kafićima dok je pronalazila svedoke, u nekoliko advokatskih kancelarija, koje su mirisale na cveće a imale ukus zatvorskih rešetki. Zbog njega je ostavljala sve svoje slobode da čekaju, sve svoje želje, da gladne izdahnu, sve koji su joj krali vreme. Vreme koje je poklonila procesu razvoda i svim njegovim delovima, vreme kojim je plaćala njegovu konačnu slobodu. Ili njenu. Plaćala je priredbada, prvi ljubavima, razočarenjima. Plaćala je prvim izlascima i prvim pijankama. Plaćala je koliko je god imala i mogla, čvrsto verujući da će, kada sve bude gotovo, imati dovoljno vremena za makar još neku priredbu, za neku važniju ljubav, za neko veće razočarenje. Jednom, kada sve bude gotovo.

Danas je taj dan. Danas mu je i rođendan. iznenadiće ga, ionako mu nije kupila poklon, sve je dala advokatu. A on uvek sve razume. Duša mamina.

TATA

Tog je jutra po prvi put jasnije pogledao svoje lice u ogledalu. Duboke bore na čelu, tamni pečati oko očiju, beonjače tek da se nasluti da su nekada bile bele. Koliko je samo neprospavanih noći pisalo po njegovom licu, koliko razočarenja u sistem i institucije, koliko energije i novca potrošenih na tuđa mišljenja, na tuđe ocene i procene. I uvek je on bio taj koji se ocenjivao. I uvek je on bio taj kome je merena primerenost, kome se na kantar dodavalo i oduzimalo uvek po ono malo koliko je trebalo da se opravda stav svetske organizacije za zaštitu dece. Jasno mu je bilo odavno da je cilj podržati opšte prihvaćen obrazac ponašanja očeva u ovakvim slučajevima, kada se bore za starateljstvom nad decom, i da bi bio presedan označiti oca kao adekvatnog i potpunog roditelja, ali odustajanje nije bilo ni opcija. Previše mu je značio. Taj maleni klinac bio mu je čitav svet. U njegovim očima video je sve svoje godine provedene bez oca koji je veoma rano preminuo i ostavio njega i majku da vode jedan drugog kroz život. Zar da on dozvoli da njegov sin raste bez njega. Ne, to nije bila ni opcija. Davao je i što je mogao i što nije mogao, plaćao je i svojim i dedovim, rušio je i gradio iznova ciglu po ciglu, gnezdo u kome će ga čuvati. Kao stražar sa puškom na ramenu, ispijao je po desetine kafa za noć, samo da bi ostao budan i pazio na ceo kosmos u jednom malenom biću koje je u svetlo plavoj pižami spavalo u njegovom krevetu. Propuštao je igranke, ljubavi i tuče. Propuštao je loše ocene i drugarske izdaje zbog devojke. Propuštao je kroz prste sve godine kojim je plaćao taj krajnji cilj, taj tračak beskrajnog neba, jednom kada ga bude zagrlio i zauvek ostavio pored sebe. Naučiće ga kako da bude muškarac. Da svoje čuva i štiti, da na leđima nosi najteže a u srcu najnežnije terete. Da se suza ne pušta kada je teško, već kada sve prođe. Da se sa nevoljama hvata u koštac, a da se slab biva samo sa svojima. Naučiće ga i da svojim zove one koji bi to isto i za njega učinili. Naučiće ga čašću ratnika i da se mača lati samo kada bude bio spreman da ubije. Nikada za sebe. Samo za svoje.

Sve će ga naučiti, jednom, kada sve ovo bude gotovo. Kada konačno negde na tavan odloži kofere pune dokaza i pokaza, presuda i osuda, kada se nakon dugih godina ratovanja konačno naspava i povede svog sina na pecanje ili izlet. Možda na fudbal, da sa njegovim ortacima takođe bude drug, dok oni budu tapšali kako „strava ćaleta“ ima. Jednom, kada sve bude gotovo.

Danas je taj dan. Danas mu je i rođendan. iznenadiće ga, ionako mu nije kupio poklon, sve je dao advokatu. A on uvek sve razume. Duša tatina.

JA

Danas mi je osamnaesti rođendan. Malopre sam dobio odgovor sa prestižnog koledža, primljen sam. Kako će se samo obradovati mama i tata. Možda konačno i shvate da koliko god im borba za mene imala smisla, koliko god uzvišena i puna ljubavi bila, moja nikada neće biti. Samo njihova. Moja tek počinje, i tako joj se iskreno radujem.

Naučili su me da se borim sam, i hvala im na tome.