Marija, volim te

Kao i svako jutro, prvu kafu pijem na terasi u društvu prostrtog veša, sa pogledom na ulicu gde sam odrastao. 

"Dobro jutro.", bio je to deda Mile.

"Dobro jutro i Vama.", odgovorio sam, podižući mu svoju šolju kao zdravicu.

Fascinatno je to što uvek u isto vreme, starogradski gospodin, nakrivi svoj šešir i krene niz ulicu po jednu crvenu ružu za baka Visnju. Pricali su mi kako u Šapcu nije bilo lepšeg para kada uveče prošetaju korzoom. Ono sto me je naučio deda Mile je da, ljubav ne može da izbledi s godinama, il voliš, il ne voliš. 

Poslednji gutalj već ohladjene kafe ispraća nova cigareta. Oblačno je. Kiša će. Nemirne misli iznenada prekida zvono na vratima. 

"Da li si završio roman?", bio je to Jovan. Vlasnik knjižare "Plavi snovi", omaleni tip, građe sumo rvača. 

"Nisam. Nemam inspiraciju. Hoćes da uđeš ili da nas sluša cela zgrada? "

"Nemam vremena. Mogao bi da smanjiš alkohol, a više da pišeš."

"U redu. Doviđenja." 

Zatvorivši vrata, iz flase za rakiju uzimam dva velika gutljaja. Oblačim zeleni duks, "vojnicke" pantalone i vetrovku. Vrata stana nikada nisam zaključavao. Nemaju šta ni da mi uzmu. Ono što vredi, nosim u sebi. Odmah pored zgrade je i jedna trafika. Četvrtastog oblika, crvene boje. Poznatija po tetkici koja radi u njoj. Nema tog trača da ga ona nije znala. 

"Daćete mi jedan Marllboro."

Čudno, prvi put da ne spominje kako je pušenje štetno i da treba da prestanem. Samo je tiho rekla, vraćajuci mi kusur: "Dobićemo nove komšije." Odmahnuo sam rukom i okrenuo se. Krećem prema obali Save u nadi da će mi ona pružiti inspiraciju. Negde na pola puta zvuk mešalice sa gradilišta me podseti da nisam blender isključio. Trčećim korakom se vraćam. Na ulazu zgrade parkiran je kombi "Selidbe Spasojević". Ma šta me se tiče, mislim se. 

Iz džepa vadim ključ od ulaznih vrata i samo što ga nisam ubacio u bravu, čujem:

"Dusane, prošle su godine kako te nisam videla. Nisi se promenio.", bila je to Marija. Najlepša devojka naše generacije. Čini mi se da je sada još lepša. Duga crna kosa je savršeno isticala njen taman ten. Njene plave oči lepše od bilo kojeg mora, opijale su svakog ko bi je gledao duže od pet sekundi. 

"Život je čudo, moja Marija. Ko bi rekao da ćemo se sresti? Prošlo je deset godina od našeg poslednjeg susreta. Bože, kako si samo lepa." 

"Moj muž je dobio posao u opštini. Sada ćemo živeti u Šapcu. Koja slučajnost, vidim bićemo komsije.", nesigurnim glasom je to rekla, pa dodala: "Imam puno posla, žurim. Dođi sutra uveče na proslavu za useljenje!"

"Vidimo se Marija."

Osmehom otvaram vrata. Konačno imam ono što mi treba. Brzo, na papir na kome sam već nešto pisao i precrtavao, zapisujem: "Eh, Marija, volim te, Marija." 

Samo oni koji stvaraju znaju kakav je to talas kada te inspiracija ponese.

Tu noć, posle dužeg vremena, nigde nisam izašao. Ostao sam kući i pisao. U pauzama stan raspremio. Ponovo je bila u mojim venama. Takva je i bila naša ljubav, sve dok nije morala otići preko.

Jutro je. Budim se nasmejan. Prvo sam doručkovao, pa zatim skuvao kafu i izašao na terasu. 

"Dobro jutro, deda Mile!"

"Oh, sine, koja li je tebe nasmejala?"

"Pokažite mi na planinu i pomeriću je osmehom!"

Nesto je rekao, ali ga nisam čuo. Znam samo da je bio srećan zbog mene. 

Ostatak dana sam proveo u stanu. Pšući i razmišljajući o svemu, najvise o Mariji. Veče je. Obukao sam belu kosulju, plave farmerice i crne cipele. Pola sata pored ogledala sam nameštao frizuru, da me je video drugar Milan, slatko bi se nasmejao. Uzeo sam jedan Chardonny i krenuo. Pošto su oni bili sprat iznad, nisam hteo lift da čekam. 

Vrata stana mi otvara on. Visok i krupan lik. Podšišan na vojnički. Stegao sam mu ruku i krenuo da objasnim ko sam, kada se i ona pojavila. Samo zamislite najlepšu baštu punu procvetalih ruža, e ona je lepša od svih tih ruža. Crvena haljina savr[eno je isticala njeno graciozno telo. Crna kosa je ponosno služila gola ramena. Crveni ruž na usnama kao zrela višnja na najlepšoj torti. Bože, ona je anđeo. 

-nastaviće se-