Marija, volim te (epilog)

Sledećih par dana provodim više vremena sa njom u bolnici, nego kod kuće. Zasmejavao sam je. Nema šta nisam radio kako bih joj misli skrenuo. 

Jedne noći, negde oko dva sata, smena je bila po tome sam upamtio, sedeo sam na stolici pored njenog kreveta sa gitarom u rukama, koju mi je uneo portir za dve litre rakije, i reči su same počele kliziti iz mene. 

"Ti, ti si istina,

jedina, vredna pomena, 

sreća je nesreći stalna meta,

a ti ostala si žena sa dušom deteta."

"Ovo je za tebe, moja Maro.", rekao sam i nastavio.

"Mirno spavaj tu, na mome ramenu,

kao vitez čast tebe ja čuvaću,

jer ne znam da li si žena sa ovog sveta,

žena sa ovog sveta."

"Da li ti se dopada?"

"Budalo, pa ovo je nešto najlepše što je neko uradio za mene. Dođi da te zagrlim."

U meni se lomilo da li da kažem rečenicu koja nosi naziv ove naše priče, ali ipak sam za to čekao lepši trenutak.

Sutradan su došli njeni i odveli je kući. 

Svaki dan smo provodili po par sati pričajući. Šetajući kraj reke koja više nije bila moja inspiracija, osetio sam kako me je odbijala od sebe. "Samo ti teci, imam ja moju Mariju!", pomislih.

"Sutra idem kod bake na selo, biću par dana, kada se vratim imam nešto da ti kažem." 

"U redu.", rekao sam i odpratio je do stana njenih roditelja, a ja produžio do druga u studio.

"Zorane, imam pesmu koja će biti hit!", sa vrata sam to rekao.

"Daj da pogledam.", rekao je spustajući naočare na sto, i dodao "Pa ovo je odlicno!"

"Možemo li je večeras uraditi?", značilo bi mi. 

"Upropastićeš me.", osmehnu se.

Te noći smo se napili, ali i pesmu snimili. 

Jutro je. Mamuran odlazim u stan. 

Tuširam se i ležem u krevet. 

Budi me zvuk telefona. 

"Dušane! Vozim se i na radiu ide pesma koju si mi pevao u bolnici. Hoćeš da se nađemo za pola sata ispred Zvonceta ?"

"Ajde, samo da se sredim."

Obukao sam crnu duksericu, crne farmerice i crne cipele. Što bi moja mama rekla: "Il' si u sekti, il' si daltonista."

Stigla je pre mene. Zastao sam i gledao kako se prolećni vetar igra sa njenom kosom. Od jednom se okrenu prema meni i potrča. Zagrlio sam je i rekao: "Marija, volim te.", i nastavio, "Volim te kao ni jednu, volim te."

"Volim i ja tebe, budalo!"

Poljubio sam je i osetio magiju, magiju koja se oseti samo kada se duše sretnu.

Sedeli smo do zore u "Zvoncetu", pričali, malo pili, više se ljubili.

Završili smo kod mene u stanu. Nismo imali seks, vodili smo ljubav. Probudio sam se prvi, jer sam konacno znao kako da započnem roman. 

"Došla je sa prvom novembarskom kišom, vetar je doneo na zlatnom lišću. Jesen je prošla, a ona ostala i pokazala da proleće nije samo godišnje doba i da, kad je istina kao bistra reka čista, za ljubav tu nema zime."

"Ljubavi, pa ti si ustao?, prišla mi je sa leđja i zagrlila me,"Šta pišeš?"

"Roman o tebi. Zvaće se - Marija, volim te."