Marija, volim te (treći deo)

Vratio sam se u stan sa njom u mislima. Zapalio cigaretu i seo pored prozora. 

Zašto je sa njim, kada je ona idealna u svakom smisli te reči? Zašto je sa njim?! Reku nemirnih misli prekida sirena hitne pomoći. O Bože, pa oni staju ispred moje zgrade! Policija za njima utrčava. Zvuk pomešanih sirena nalik scenama iz horor filmova. Otvaram vrata i izlazim na hodnik. U tom momentu kao domine moj svet se ubrzano ruši. Marija je na nosilima!

"Šta se desilo? Recite mi!"

"Pretukao je muž.", besnim tonom mi je odgovorio i produžio ubrzanim korakom.

Krećem za njima: "Evo dolazi sebi!", povika jedan doktor. 

"Idem i ja sa vama!"

"Nema mesta! Skloni se!", zatvorili su vrata i krenuli. 

Krenuo sam i ja sa njima, trčećim korakom. Sneg i dalje pada. Pao sam i ja zbog klizavog trotoara. Mokar i besan, ulazim u taksi. 

"Vozi do bolnice!", pokušavam da dođem do vazduha. 

Platio sam mu i istrčao kao lopov koji neće da plati. 

Od neke medicinske sestre sam saznao da je Marija trenutno u ginekološkoj sali. 

"Bila je trudna.", skamenila me ovom rečenicom.

"Mokar si. Sedi ovde na stolicu, doneću ti suve stvari. Sačekaj da izađe iz sale, pa ćemo zajedno otići kod nje u sobu."

Sedim i razmišljam. Bože, zašto? 

Vreme prolazi. Najdužih dva sata u mom životu. 

"Završena je operacija. Sada se i probudila, krenimo."

"Da li je sve u redu?", uplašenim glasom pitam.

"Nema prelome. Za par dana povuće se i modrice. Abortus smo morali da uradimo."

Ulazim u sobu i vidim je u suzama kako leži. Prišao sam i uhvatio je za ruku. 

"Biće sve u redu. Pa ti si moj tigar!", pokušavam da je ohrabrim.

"Rekli su mi da si bio ovde svo vreme."

"Jesam, moja Maro. Odmaraj sad i vidimo se uskoro.", izašao sam iz sobe i krenuo kući.

Od tetkice iz trafike saznajem da je Miloš priveden.