Marina

Marina je jedna beogradska Marina. Jer, te su malo dragačije od onih, na primer, primorskih. Ili onih Latinki - "Marina, Marina, ti voglio presto sposar..." Možda je ipak najbliža onoj zagrebačkoj, "Azrinoj" - "..a Marina k'o Marina...."
Pa, nije baš ni taj tip. Ova je, kažem, beogradska. Marina ima velike, znatiželjne oči, boje sete, kao da je već prošla pola života. A nije, niti je zakoračila. Ta znatiželja i seta su uvek u prepirkama, pa je stalno sapliću. A njene duge noge tek treba da gaze krupnim koracima po njemu, životu.
Živi sa majkom i babom po majci. Tri generacije žena u porodičnoj kući na Lekinom brdu. U kući koja ne podnosi muškarce. Prosto ih odstrani ili ubije. Komšiluk je uvek šaptao da je ta kuċa prokleta. One su to načule, možda i same pomišljale na to, samo što nikada o tome nisu pričale. Deda je umro - rak grla.
Otac otišao - daktilografkinja iz pravnog sektora očevog preduzeća.
Stariji brat umro - leukemija.
Kao devojčica, Imala je ljuljašku u malom dvorištu i dve drugarice, koje su se na njoj smenjivale, a ona ih je uvek puštala, po ceo dan, čak je uživala, slušajući njihov smeh. A ona je dobro znala šta taj smeh izaziva. Noću bi se znala krišom iskrasti iz kuće, da se sama ljulja, pod zvezdama. U sebi se smejala, svaki put, kada bi se našla iznad zemlje, gore, na visini, koja je golica, golica...
Nisu išle u istu školu, jer su se obe drugarice, još pre prvog razreda odselile u nove zgrade, jedna na Novom Beogradu, druga na Bežanijakoj Kosi. U školi je bila tiha i uvek pomalo čudna, drugačija od drugih devojčica, iako je bila solidan đak. Oblačila je dugačke suknje, koje je u struku vezivala pletenim pantljikama, babinih ruku delo ili pantalone, široke, s tregerima svog brata. Svaki dan je prala kosu, jer je u kući bilo buđi, pa joj kosa povuče taj miris, a i isparenja od babinih jela. Baba je već počela da zaboravlja. Što je bila starija, jela su joj bila zagorelija. A ona je želela da joj kosa leprša i miriše na one predele, na koje će putovati, jednom...
Marina je volela da peva, lepo je pevala iako u školskom horu nikada nije bila u prvom redu. Da li zbog dirigentkinje bez sluha ili zato što se sama povlačila u treći red, ne može se znati. Ipak, pevala je najviše i najglasnije kada je bila sama. Pesme sa radija je sve znala.
Marina je isto tako puno i strastveno čitala. Osim zadate lektire, sama je sebi proširivala štivo. Umela je da preskoči časove opštenarodne odbrane i opšte tehmičkog obrazovanja, ionako nije znala čemu služe. Odlazila je u biblioteku mesne zajednice i skrivala se između polica knjga, čitajući narodnu poeziju i velike epove. Bila je u prašini, ali i slavi "llijade i Odiseje", "Epu o Gilgamešu", "Mahabharati i Ramajani..." Grozničavo je bila zadivljena Danteovom "Božanstvenom komedijom". Satima je tražila objašnjenja po fusnotama, kada su svi časovi završeni i već odavno je trebalo da bude kod kuće. Mada, majka i baba nikad nisu previše brinule da će negde skrenuti s puta, od škole do kuće. Pouzdanost i smernost su bile osebine koje su je pratile, gdegod se pojavila, pa su obe bile spokojne.
Nisu znale za njene posete biblioteci. Jednog dana, razredna se nakon nastave uputila na njenu adresu. Rekla je majci da je nije bilo u školi nakon prvog časa do kraja nastave, pa je svratila da proveri da li je sve u redu, da li se vratila kući.
To je bilo neprijatno iznenađenje, a posebno za Marinu, kada je ušavši na vrata svoje kuće zatekla razrednu u razgovoru s majkom.
Pocrvenela je i sve što je mogla, bilo je da kaže istinu. Samo što je istina uvek sumnjiva, kada se tako lako izgovori. Valjda ljudi polaze od sebe. Razredna je bila manje ubeđena od majke. Pomislila je da tu ipak "ima nešto". Majka je najviše bila ljuta zbog izgubljenih časova, ali je sasvim lako mogla svoju kćer zamisliti među knjigama. Znala je da voli da bude u tom svom svetu, još od malena. Nakon gubitka sina, od tuge za njim, bila je svesna da je tako ostavlja, prepušta je samoj sebi i osećala ponekad kako može i nju da izgubi.
A babu je, slušajući sve to, kroz kosti samo prošla lagana jeza, kao promaja iza otškrinutih vrata, kao najava " nekog vraga".
Do kraja školske godine, Marina nije izostala ni jedan čas. Prošla je sa vrlo dobrim uspehom.
Prošlo je leto, sa puno letnjih iznenadnih pljuskova. Takav jedan topli pljusak, usred Tašmajdanskog parka, spojio je Marinu i jednog mladića, neobično svetle kose, "prinčevske", kako je pri prvom pogledu pomislla, a tako je i kasnije uvek mislila, pri pomisli na njega. Bio je stidljiv, s licem, pomalo bledim, što je odavalo neku plemenitost u njemu. Našli su se u istoj srednjoj školi, Petoj beogradskoj. Dva istomišljenika različitog pola, nisu se odvajali. Iste knjige voleli, istu muziku, sve parkove "istabanali", smejući se istim šalama, ona, s blistavom belim zubima, on, pomalo žutim, a to zapravo nisu bili, već su tako izgledali u odnosu na bledilo lica.
Jedne večeri, društvo sa jedne klupe, s gitarom i nekoliko boca belog vina, pozvalo ih je da im se pridruže.
Marina je prvi put pevala glasno, a da nije sama. Svi su je s divljenjem slušali.
Pozvali su ih i sutradan i narednih večeri da im se pridruže. Rado su, nakon škole dolazili, mada u počerku nisu dugo ostajali. Jednom ih pozvaše na žurku. Pojavili su se u jednom stanu na Dorćolu, a neki lik im je prišao i pomogao da skinu kapute koje je ubacio iza vrata neke mračme sobe. A stan je bio pun starinskog nameštaja, s puno svetlucave prašine, koja je mogla slojevoto da priča o godinama unazad, dok su se slušale ploče, neke čudne i retke, koje se nisu mogle naċi u prodavnicama ploča niti u jednom gradu Jugoslavije. Neke ploče iz Engleske, Amerike... Pušile su se i neke strane cigare s filterom, a neke bez filtera, koje su kružile od jednog do drugog. Red je došao i do njih. Uze, najpre Marina, a potom i njen verni drugar, koji je u svemu pratio.
Nakon drugog kruga, uzeli su svoje kapute i pošli, smejući se. Ulice, prazne u ranom jutarnjem satu, istim tim smehom su im uzvraćale. A oni su onda još jače i glasnije puštali smeh, koji je kod oboje , još od detinjstva bio zarobljen. Tada ga je prvi put pitala da li on ima brata ili sestru. Bio je jedinac. Bez majke - umrla na porođaju. Živi s ocem i maćehom. Tada ga je privukla sebi i poljubila u obraz, koji se tada prvi put zarumeneo. Dugo su se gledali, a zatim opet stali da se smeju, smeju...

U to vreme, dešavale su se najluđe žurke, kada su žurke to i bile, o kojima se pričalo po beogradskim kuloarima i prvim kafićima. Trougao: "Proleće", kafana s boemskim renomeom, kao najstariji predstavnik, gde se uvek, pomalo inkognito, moglo dobro popiti, pojesti, a shodno tome i popričati, jer se s kojom čašom, a punog stomaka, bolje i više priča, "Crveni Petao", godinu dana samo mlađi, dobar domaćin za dobru kafu jutarnju i doručak i " Zlatni papagaj", najmlađi u toj trojci, koji je sa novom generacijom doneo novi način druženja, uz muziku, koja je i u svom opisu imala reč "novo" - novi talas, ili val, ako se nalazite u Zagrebu, na primer.
Mada, mi se i dalje nalazimo na beogradskom trotoaru. U tom magičnom trouglu, "svetog ugostiteljskog trojstva" nastajale su, a potom i nestajale, mnoge reči, tajne, zabranjene ljubavi, životi... Tu su nastali mitovi, prenošeni sa zadimnjenih žurki po Dorćolu, Vračaru, novobeogradskim blokovima..
Pod prigušenim svetlima, alternativa i avangarda su se baškarile, valjajući se po sobama stanova beogradske dece oficira i dela intelektualne elite i akademaca. A Marina je sve bolje i glasnije pevala. Nikola, njen verni pratilac prinčevskog izgleda, rekao joj je da mu ona liči na pesmu "Ruby Tuesday". Jedino je on video onakvu kakva jeste, slobodnu u svom snu, a lancima vezanu na javi. Voleo je "Stounse", Kafku i - Marinu, a ni jedno od to troje nije to znalo. Samo je Marina ponekad oseċala njegov nedorečeni dah uz njene usne. Postala je omiljena na žurkama, a Nikola sve neprimećeniji, dok se nije sasvim pretvorio u senku. Ponuđeno joj je da na audio zapisu ploče jednog beogradskog benda s nazivom grada neke zemlje s azijskog kontinenta, snime i njen glas, kao prateći vokal. Bila je popularna, i tako se prirodno nosila s tim, kao da joj ta pažnja oduvek pripada. Ali, nije se previše ponela. Znala je da se šali, ali je uvek živela u zbilji, sa tom bojom sete u velikim, znatiželjnim očima. U zbilji, a kao da je bilo u snu, jedan tamnoputi, tek pristigao sa jahte svojih roditelja, nestvaran u izmaglici dima jedne od žurki, ubedio ju je da je lud za njom i da treba da se uda za njega i rodi mu sina. A zatim ju je odvukao, razvlačeći je po arapskom tepihu svog oca diplomate, čiji je i bio stan. Kao da je nestala u crnom čadoru, punom kožnih jakni i kaputa od kašmira.
Nikola je, videvši to, prebledeo, kako nikad pre nije i izašao bez svog kaputa koji se u toj strašnoj sobi nalazio. Da ga je tada neko primetio, bio bi viđen poslednji put.
Ne, nije on sebi ništa učinio, osim što je u glavi čuo Marinin smeh iza vrata te sobe, koji je bio jači od zvuka sirene kola koja su mu nailazila u susret.
A Marina je s jutrom shvatila da je ušla na pogrešna vrata, pa je sa tih istih vrata izašla na ulicu s razmazanim krejonom, koji joj je na licu nacrtao masku.
Takvu masku je nosila i na Nikolinoj sahrani, tri dana kasnije, a kao da joj se nikada nakon toga nije ni obrisala.
I dalje je obilazila žurke i pevala, ali sa sve rasutijim notama u glasu, pa ih je skupljala uz gutljaje žestokih pića i dima cigara sa velikim žarom. Imala je puno rupa od žara na crnim najlon čarapama na tim dugim nogama, koje su to bile uzalud, jer nisu prešle ni delić puta koji je trebalo. Nije marila ni za rupe, ni za kosu punu dima.
Postalo joj je svejedno. Samo što nije umela da se skloni, niti je za tim imala volje i snage. To nije bila njena očaranost, njena sudbina, to je bila njena zavisnost.
Odavno je već sahranila babu i majku.
A Nikolu, njega je oživljavala, u svakoj pesmi, koju nije mogla više da otpeva. Svi su gledali kroz nju, bila je duh zabava. A ujutru bi odlazila u prvu smenu, u magacin samoposluge, gde je komšinica urgirala kod svog šefa, da je zaposli.
Jednom, kada je radila drugu smenu, slučajno, u ćošku, pod jednom gajbom, našla je tranzistor. Malo je krčao, ali se muzika mogla čuti. Njena muzika... Dohvatila je bocu vinjaka sa police.
Našli su je ujutru i odvezli u bolnicu.

A Marina, s velikim očima boje sete, sa puno pesama na usnama, sanjala je svoje staro dvorište i u njemu ljuljašku. Samo, u njoj nije bila ona, već neko drugo dete, druga devojčica, koja neodoljivo podseća na nju. A onda, iz svetlucave magle, prilazi bledunjavi mladić, sličan princu i pomilluje devojčicu u ljuljašci. Dete uskliknu ka njemu: "tata!"
I seti da je to njen život, koji nije živela, a trebalo je. Nasmeši mu se, svom princu, ocu svog deteta, te i sama pomilova njihovu devojčicu. A on je zamoli da mu opet otpeva "Ruby Tuesday", pesmu koja toliko liči na nju.

I da, zaista je bio je utorak ujutro, kada je usnila taj san. Toliko joj je bilo u njemu lepo, kao u "Božanstvenij komediji", u trećem delu "Raj". Sada, kada je konačno bila svoja i slobodna, baš kako ju je Nikola video, nije želela da se probudi.

Njoj je sada svaki dan utorak.

Ivana Đorđević
25.februar 2025.godine
u Beogradu