Maza

„Hajde dođi! Lezi mi na grudi! Tako!“

Počeo bi da je miluje prvo po glavi, usporenim pokretom, najnežnije, a onda bi kao naučni stručnjak u Institutu za maženje, vrlo temeljno, milovao njena leđa, pršljen po pršljen, pa malo levo, pa malo desno, pa bi donji deo leđa šljapnuo par puta, tek da zna ko je ovde gazda. Ona bi povremeno podizala glavu, sva važna, sva treperava od uživanja, piljila bi neko vreme u njega sa poluotvorenim očima, dakle, obožavala je tog čoveka.

„Lepotice moja! Mazo razmažena! Ostali smo ti i ja, a? E, da mi je da umrem pre tebe! Ali, ko to zna...“, reče zamišljeno,“Vidiš, pada sneg, nama je ovde toplo. Šta ti je čovek, mila? Gomila nečega, u stvari, ništa! Čemu sve one strepnje, nadanja, gradnje i rušenja? Ma...“

Čovek zaplaka, bez glasa, samo sa suzama koje dopreše do njene glave, to je iznenadi i uplaši.

"Zar treba zbog smrti biti tužan? Neminovna, bolna istina koja može samo da se prihvati, zagrli, samo da joj se prepusti. Jedino čovek ima dilemu oko toga šta smrt jeste. Samo se čovek" bori" protiv smrti. Pa, to je smešno, zaista, kako smo umišljeni i glupi, pritom. Hajde, kad malo bolje razmislim, šta to znači pobediti smrt? Ne, ne pobedjujemo mi smrt, mi pobedjujemo život! Da, da, život smo dobili, ali sa njim i bol, jad, povredjenost, nemoć, zlo...da, da, protiv svih ti sranja se mi borimo, a ne protiv smrti. Dakle, svakim trenom našeg postojanja, mišlju, činom treba da se borimo za...za...", tu čovek zastade," Ode mi misao, mazo moja. Na kraju, znaš šta, život se živi...eto, tako nekako! Vidiš,", pa je snažno zagrli," nisam više tužan. E, sad ću da te ugnjavim zagrljajima!"

Na to se mačka uplaši, mjauknu glasno i pobeže.

"Eno, ode ona, baš je briga! Nije ni čudo, ženka...", više sebi u bradu reče gledajući kroz prozor sneg kako pada.