Mećava

Dok je jurio poslednji rezanac u tanjiru supe, na radiju je čuo je tu vest. Nije voleo da izlazi iz stana, ali je za sutra, kako su javili, prognozirana oluja sa snežnim nanosima. To znači da će morati odmah da spremi i ode do banke. Baš poput tog rezanca, i poslednja novčanica mu je izmicala.
Kada podigne novac sa šaltera, odmah će pojuriti da plati račune i kupi namirnice. Da, tim redom.
"Bolje da duguje svom stomaku nego državi. Zdravije je."
To je još odavno od oca mogao često čuti, kada je donese platu u kuću, pa je raspoređuje na "gomile". Iako, gomile sigurno nisu mogle biti, ali punije zvuči.

Ispred banke je bio veliki red, jer je u poslovnici bilo krcato.
Biće da su i oni zbog najavljenog nevremena pojurili.
Pa, i pre je bilo oluja, snegova, kiše su danima padale, a košave duvale. Čemu sada tolika panika.
I sama reč "panika", natera ga da se strese. Jer, osetio je i on to. Neobjašnjivu, snažnu, zastrašujuću nadolazeću pojavu.
Stao je i on u red, koji se sve više zbijao. Kao da je svako osećao potrebu da natera onog ispred sebe da obavi već jednom svoje, da bi stigao na red.
Činilo se da su se službenice na šalteru, nenaviknute na toliku navalu, još i usporile. Kao da su im svi ti ljudi disali za vratom. Strah. Da, to su osećale, iako nesvesne toga.

I redu je bilo ljudi različitih dobi. Oni stariji su se već prebacivali s noge na nogu. Nemi mlađi su grizli usne, misleći na dete u vrtiću, poslodavca, kupljenu kartu za autobus, avion...
Neki, i mlađi i stariji, izlazili su iz reda da popuše cigaru.
Moglo se čuti romorenje, najpre tiho, a onda sve glasnije. Pored ulaza sa staklenim vratima, začu se i glasno komešanje.
Red je ličio na jedan veliki prenosnik struje, s utičnicom kod šaltera. Sve što se tamo zbivalo, prenosilo se do kraja. To bi još i bilo prirodna pojava, da nije varničilo duž reda, na više mesta.
Izgovarale su se glasno misli koje nisu namenjene nikom posebnom, određenom, ali su bile neprijatne i na granici s pristojnošću. A onda, kada se do granice dođe, teško se zaustaviti da se ista ne pređe. Padale su psovke, upućene šalterskim službenicama, jer su one uvek prve na udaru, koliko god ih bio glas da to i zaslužuju. Ali ovog puta, u odbranu njima, nikakve loše zasluge za to nisu imale.
A onda, da bi tu nepravdu potvrdila doprla je informacija od utičnice, da kompjuteri zakazuju.
Teško je psovati mašinu, koliko god bila krivac, pa se bes usmerio ka serviserima za kompjutere, proizvođačima, iako inkognito personama. Pošto su i oni neprisutni, a krivac mora biti ti negde u blizini, krivi su svi oni ispred. Oni, koji su stigli u "pet zora", po mrklom mraku još, da zauzmu mesto.
"I sada, umesto da požure, pokupe svoje pare i sklone se, nešto tamo zanovetaju, uzbunjuju službenice i koče kompjutere. Prebacuju s računa na račune, kao da se računi umnožavaju kao amebe, pitaju bogzna šta, toga uvek imaju, tih glupih pitanja, iako proceduru dobro znaju, pišu krasnopisom potpise, ubadaju cifre u kvadratiće, kao da ih klešu u kamenu..."
To su rečenice koje su kružile tim strujnim kolom, kao i još mnoge, koje bi mogle biti veoma vrcave i inspirativne, da nisu izrečene pod nabojem i na mestu na kom je svaki čas mogao da bukne vatra.

I bi vatra.

Jedan od nervoznih pušača, ubacio je neugašeni pikavac u obližnju kantu za otpatke. Tamo su ga dočekali njegovi, još tinjajući pikavci, bačeni na izgužvane, nevažeće formulare sa greškom. Tako udruženi, nađoše smisao svog postojanja, pa u tom ushićenju, zasijaše u plamenu.

"Vatra!" Poviče jedna žena, iako su je već mnogi ugledali, ali nekim ženama je data sposobnost za glasovne mogućnosti koje svojom vibracijom može i rat započeti.

I bi rat.

Doduše, u malim srazmerama, minijaturnim, takoreći, kao model za jedan rat.
Mnogi su pažnju na vatru iskoristili da se premeste ka početku reda. U tom traženju novih pozicija, usled kašnjenja na posao, odlaska po dete u školu, kod lekara, na poslovni ručak, na voz, red se sasvim izgubio, ošamutio i prepustio stihiji.
Došlo je i do guranja, a psovanje službenika, banke, države, svih banaka, celog sveta, pljuštalo je kao najavljena mećava za sutrašnji dan. Činilo se da je stizala dan pre. Bilo je tu i uvreda lične prirode, na "debele svinje", "usporene sarage", "ucifrane k'o za pozorište", "klošare iz kontejnera", na bezobrazluk, na drskost, na prostakluk.
Došlo je i do suza zbog povređenih osećanja dama, koje su zažalile što su uopšte stale u taj red, da ih "kojekakvi nazivaju "takvima".

Jedan čistač ulica, koji je bio na svom reonu ulice, da skuplja otpatke iz kanti, pobrinuo se da ugasi vatru u kanti. Iz obližnje prodavnice je iz nekoliko puta doneo kofu vode i ugasio.
A onda, dugo je posmatrao red koji se besom sve više rasplamsavao. Mora da je bar na tren pomislio koliko bi kanti vode trebalo da tu vatru ugasi. Možda bi trebala jedna povelika cisterna.

Već se toliko sve raširilo, da su i prolaznici na ulici prilazili, sve više, iako oni, na rubu gomile nisu znali o čemu se radi. Ipak su i dalje stajali, nastojeći da saznaju.
Puno je već šefova spremalo otkaz zbog kašnjenja na posao, puno je dece plakalo u vrtiću i školskom dvorištu čekajući roditelje, mnogo restorana je otkazalo rezervacije za ručak, puno sumnji supružnika je probudilo zbog nepojavljivanja kući sa novcem. Jedino još u onim drugim redovima, kod zakazanih doktora, niko se nije pitao za nedolazak pacijenata, jer je i tu situacija svakodnevno bila slična, možda u nešto manjem obimu.

Ceo grad je zahvatila ona panika, koja se samo mogla naslutiti.
Kao u nekadašnja vremena, kada se svetina toliko uzjoguni, ništa ne čuje, ništa ne vidi, osim sebe same, pa kralj odluči da izgovori samo reč ili njih nekoliko, reči koje uteruju strah u kosti. Od šapata do šapata pretvore se u glasne, pa još glasnije, dok ne postanu uzvici.

Masom su se pronelo:
"Nema novca!"
Samo to.
Da li su reči vatra i rat teže na vagi koja meri mnjenje mase, za razmatranje je. Reći: nema novca može bit uzrok ovima dvema.
A pre posledica, mora biti neverica, tajac, sve što je uvod u panični strah i nagon za opstanak potom.
Mnogi, čuvši tu informaciju, odjuriše u drugu poslovnicu, treću petu. Jer, sve je bilo isto kao i pred prvom. Identični redovi i napuštanje zbog potražnje drugih redova. U drugim bankama su se otvarali računi, ali uprazno. Na njih se nije mogao uplaćivati novac kojeg -nema!

I u saobraćaju je nastupio kolaps, zbog jurnjave ka drugim gradovima. A na granici, kilometarski redovi, toliki, da su bili dugi kao i put do tih gradova.
Avionske karte se nisu mogle kupiti. Jer, novca nema.

Iste reči su svuda odzvanjale, kao odjek istog glasa koji ih je izgovorio, a niko nije znao ko je to, ko je taj "kralj".

Kao prve na udaru potreba, prodavnice hrane s punim rafovima robe su čekale da se "kvar" otkloni, da se novac vrati na račune banaka i pošta, u nadi da se do tada roba neće pokvariti.
Čitavo popodne i noć, koji su se posvađali s prolaznošću vremena, produžili su se u ambis, kako bez vremena, tako i prostora.
Ipak ,prošlost je još uvek imala uticaja, a u njoj je prognozirana velika mećava.

Svako je u sopstvenim redovima prioriteta određivao koja će stavka biti na kom mestu. Uzeti dete iz škole, otići svojoj kući i potražiti po kutijama i fiokama ostavljeni novac za "ne daj Boze", bacio pogled na špajz sa zimnicom, koja je bila sve tanja, jer se nema vremena, uvek ima tegli paprika i džemova u prodavnici, jer se od posla ne stiže. A odlazak u firmu je uglavnom peti ili šesto u tom redu. Otići će na posao kada stigne, nema zbog čega da se izvinjava šefu. Uostalom, ni on sada nema čime da mu plati.

Svako je svoje stavke postrojavao i pripremao ih za vanredno stanje.
Tako je i on, probijajući se kroz masu do ulaza svoje zgrade.
Instinkt mu naloži naredbu da odmah uključi televizor. U prvi mah, slika na ekranu, nakon pritiska na dugme ostade crna.
"Pa da, i televizijski program neće da radi bez para" - pomisli.
Ipak, pojavi se nekoliko belih titravih linija, a zatim i jasna slika.
Spiker je bio usred čitanja informacija u rubrici vesti iz sveta.
Te vesti iz sveta su ovog puta bile potpuno iste kakve su ga maločas dopratile do kuće.
U svim zemljama sveta se događa isto. "Zapravo se ništa ne događa. Ako se može reći za nešto čega nema da čini događaj, utoliko se događa. A onda, to je paradoks. Ipak, svetski paradoks, koji je zahvatio čitavu zemaljsku kuglu. Ako je kugla... Pa, i ako nije."
Misli su mu ubrzano tekle, kao da mu je glava bila provodnik munja.

Ali, jedna se uporno kačila na rubove, da ne ode s ostalima, da ostane, kao jedina prisutna i važna: nema para, novca, dinara!

Setio se onog rezanca od jutros. I gledao jedinu preostalu novčanicu od prethodne plate u ruci. Da traži po fiokama i pod dušekom, nije bilo svrhe, jer je znao da tamo ništa neće naći, osim ponekog pauka.

Sedeo je na kauču, nemoćan za san, a umoran za ustajanje, ikada više u životu, koliko god taj život trajao.
Kao da je sada to važno...

Jedino što nije omanulo, što je "radilo" bila je precizna prognoza, vrsnih meteoroga, iako je ta veština sada obesmišljena. Sasvim je svejedno da li će stanovništvo stradati od ledenog talasa, zatrpano nanosima snega, ili skapavati nešto duže, od gladi.

Mećava je bila kao divljanje puštenih zveri iz pakla. Hučalo je i udaralo od šamara vetra, da se činilo da je istovremeno i zemljotres. A možda je i bio. Treslo se, kao da će sve biti porušeno do jutra.
A jutro, nikako da stigne.
"Tako se nekada čekala smrt, kada su čitavi gradovi nestajali. "
Misli su mu bile neumoljivo jasne i opisujuće, kao da čita podatke u nekoj enciklopediji.
"Paralisani strahom, kao životinje pred klanje, tako i ljudi sada čekaju svoj kraj. Nikada više neću jesti meso. Neću jesti ništa... ova noć traje večno. Ni dana neću videti... Sunce...Neki jogiji se hrane sunčevim svetlom."

Sunce ne bi bilo sunce da se ne pojavi, makar ga niko me videlo.
Jeste da je tek neki zrak prodro, da bi se jutom moglo to nazvati, ali je svoju svrhu ispunilo.
Sneg je još padao, mada u manjim nanosima, sada već i dam iscrpljen. Puno je posla te noći imao.
Ne zna se koliko je vremena prošlo, tek začu se ljudski glas. Najpre zaglušujuć, kao da je još zatrpan, pa onda sve jasnije.

"Pare! Pare! Novac, puno novca! Jooooooj, kolikoooo!"

Uskoro se mnogi iskobeljaše, uz pomoć lopata, kanti i svakakvog alatki, pa izmileše iz svojih zgrada, kuća, gde god se ko prethodnog popodneva zatekao.
I gle! Po prtini snega, bilo je toliko novca, količine, koje mnogi nisu nikada nisu mogli mi da zamisle da će videti.
Ipak, naviknuti na račune i strogo određene procedure kojima su do novca dolazili, istrenirani na redove, nisu se usuđivali da ga uzimaju u ruke. Tek poneki, koji izađoše iz velikih sjajnih automobila, u kojima su noć proveli, zatečeni mećavom u žurbi na poslovne sastanke sa onima koji imaju iste takve, velike i skupe modele auta. Njima je predaja para s ruke na ruku uobičajena radnja, kao i samo rukovanje. U koverti, doduše, ali kad koverte nema, može i golom rukom.
Zatečeni čistači ulica i u ovom slučaju, smetova, zapanjeno su gledali oko sebe papiriće koje nisu za nabadanje na šiljak sa štapom za otpad od papira.
"Ovo nije otpad, već blago koje treba vratiti onom kome pripada. A kome pripada?"
To pomisli jedan stari čistač ulica, koji je bio ubeđen da je i dalje zatrpan snegom, pa sada sanja taj sa usnulog od hladnoće.

Već u sledećem trenu, kao da se sneg malo promeškolji, da opet zapleše, pa se podiže uvis. I uvis i levo, desno, dole, gde god je bilo prostora.
Vetar podiže novčanice, zakovitla i stade ih u snopovima nosati i ubacivati u prozore, snažno ih otvaravši, kao kauboji kada upadaju u salon.
Ako su bili zatrpano snegom, razmicao je nanose, pa onda otvarao prozor. Skoro svaki je prozor bio otvoren, a na podovima su ležale gomile novca. Samo prozori pojedinih kuća s velikim teškim kapijama su ostali nepristupačni, kao što su oduvek i bili. Kako su hteli, tako im je i ispunjeno.

Prošlo je već pet dana, sneg se povlačio, topio, a ljudi su pohrlili onome čemu ih je stomak vodio. Prodavnice, pekare, restorani, bile su pune novih, do sada neviđenih mušterija, a mnogih koji su u neki restoran ušli prvi put u životu.

I tako, svuda je bilo novih ljudi na starim mestima, pa su i ta mesta zbog toga i sama postala nova, drugačija.

A banke, proradile su. Međutim, tamo se dogodilo nešto, još neobičnije nego sve ovo do sada.
Na praznim računima do tog dana kada se desio "veliki presek", bilo je puno novca.
A na onima sa velikim brojke, ne beše ništa. Tek onoliko, koliko za održavanje računa.

Ceo svet je prenosio vesti, informacije koje su se poistovećivale u svakom gradu, u svakom kutku sveta.
Komentari, televizijske debate, nagađanja, predviđanja, dovođenje ove promene s religijom, jednim, drugom, petom, vanzemaljcima, ljutim duhovima predaka, koji nas "žele naučiti pameti", Bogom samim, pa opet negiranjem istog, u korist nedela "onog drugog" čije ime se ne sme izgovarati... sve to je brujalo u TV aparatima.
Uskomešalo se čovečanstvo.
Jedan stari ribar, koji i pre i posle tog "velikog preseka", kako su nazvali tu pojavu, sve što je radio, samo je lovio ribu, reče sam sebi, jer nikog drugog nije imao:
"Novac je kao veliko jato riba. Tamo gde prva skrene, okrene celo jato. A okreće se onamo gde je ne love. Kada ribar baci mrežu, tek poneke od te mase budu uhvaćene. Neke i same uđu, kako bi ispunile svoju svrhu."

Da li je to ipak neko čuo ili su čule ribe, tek, neki istoričar, antropolog ili filozof, nakon mnogo vremena kasnije, zabeležiće trenutak "velikog preseka" kao fenomen koji se u istoriji civilizacije ponekad dogodi. Pošto u svakoj enciklopediji stoje uzroci i posledice, kako god da je neobjašnjivo, biće napisano:
"Odluku o promeni sistema doneo je sam novac."

Ivana Đorđević
24.jun 2026.godine
u Beogradu