Metanoja Anno Domini (deo I)

Nutrimentum Spiritus, in altiore chaos, Anno Domini... Snašlo me je nešto intrigantno-inspirativno-nadahnjujuće-loše, nekakvo sumanuto „malum“ a ipak sve od pomenutog. Zapravo, tačnije bi bilo reći da je snašlo nekog drugog ili primarnu žrtvu, dok sam ja bio tek sekundarna, kauzalna neminovnost, iako su tačnost i irelevantnost u ovom slučaju delile sinhronu istovetnost no, kako god bilo, ipak kažem „snašlo“, jer ga nisam tražio, niti činio bilo šta zbog čega bih ga zaslužio ili očekivao, ja ili onaj treći, svejedno. Neke stvari se jednostavno i neočekivano dese, pa se tek kasno čovek pita kolika je celokupna šteta, ili podeljena, ili osobna, i može li se nešto “dobro“ izvući iz već svršenog, neželjenog i mrskog mu događaja koji bi, neumoljivo-nepromenljiv, bolno obitavao tetoviran u monolitnoj prošlosti. Ako „stavi tačku“ svog očaja i ojađenosti, nesretni čovek klone u svojoj rezignaciji „neka bude kako Bog hoće“, a nesretan slučaj ostaje zatvoren i ničemu koristan, štaviše, još se nastavlja množiti kao i svaka zaraza ali, ako ima snage, hrabrosti, strpljenja i razboritosti, da ne zapomaže, kukajući „zašto je moralo baš njemu i baš sad to da se desi“, uveriće se da će svaka „(ne)sreća“ potražiti put ka svom antipodu, da li putevima Gospodnjim ili čovečjim, ili kroz lavirinte sopstvenog uma, duše i duha, da li idolopoklonstvom i rezignacijom ili saznajnošću, mislenošću, ili aktivnom pasivnošću, ili običnim „hodanjem“, prepuštanjem, uz prisustvo svega pomenutog, ne može a da ga ne nađe jer, manifestovana, odigrana nesreća – nevolja i nema trećeg puta pored nužna dva; jedan da se množi dalje i drugi da, po principu „coincidentia oppositorum“, istraje do svog privremenog „kraja“, započinjući njime u svom antipodu, „sreći“, nastavljajući dalje svoju cikličnost u pozitivnom modusu i u istom pravcu, konkretnije, cikličnom beskraju u kojem, samo po sebi, pozitivno i negativno, nema nikakve razlike niti značaja, dok mi, ljudska bića, uprkos datoj nam moći osobne i kolektivne svesti, uglavnom samo od ova dva faktora i zavisimo, i samo na njima i baziramo svoje življenje i vrednovanje njegovog kvaliteta!

- I ovog dana, u koji se predivna, topla i za zaljubljenike savršena noć, rasplinula, umilno ga zatrpavajući svojom lepljivo toplom i teškom gustinom, desilo se neko zlo; kome? Ili dobro, a opet, kome? – mislim dok hodam, u čizmama punim krvi. Gacam u njima ka nekakvoj stanici, ne mnogo opterećen time da li mi je dobro ili loše, jer se lucidni aspekt kontemplacije ove dve, u datom trenutku nedovoljno jake i važne stvari, pozicionirao suviše visoko u mojoj svesti i svojoj objektivnosti. - Ah, ti dragi i volšebni trenuci objektivnosti u kojima cvetaju sve moje najdraže i najdublje misli i ideje, i koji su uvek tu, u meni i oko mene, osim kada ih bedna, profana svest o svakodnevnim, prolaznim, beskorisnim i učmalim događajima i informacijama ne remeti u svom kreativnom kontinuitetu. Ljudsko biće je na svesnom nivou upleteno u složene socijalne, ekonomske i lične odnose, kojima ono delimično vlada, ali i koji delimično vladaju njim, dok je na dubokom nivou nesvesnog upleteno u drugi kompleks odnosa, gde se prevazilaze prostor, vreme i uzročnost i gde se iz kontinuiranosti Univerzuma neprestano formiraju najznačajni trenuci u kojima bivamo ono što zaista jesmo, što je odavno zatrpano a čiji se koreni ili ostaci možda nalaze jedino u onom nesvesnom, u svakom slučaju, van naše svesti kojoj pridajemo toliko nezasluženog značaja.

- Živeli pobedioci običnih ljudskih želja, ti duhovni heroji koji su jedino plodno seme iz kojeg nešto vredno, unapređujuće, savršenije, plemenitije od onoga što čovek danas jeste i nije, može da nikne! - razmišljam parabolično, dok mi topla krv, topla kao ljubavna noć kroz čiju gustinu mučno prodirem, curi niz lice, curi toliko da je niti mogu niti imam vremena obuzdati, ali ne brine me ni najmanje ta toplota unutrašnjosti mog „samo tela“ dok mi obliva lice koje brišem ženskom rukavicom što je ostala u džepu moje vijetnamke, koliko me brine nametljiva aluzija na moguću činjenicu da možda hodam jednom od utabanih staza kojima čovečanstvo bezglavo korača u svoju šarenoliku propast, nadolazeći na ovaj svet mrtvorođeno i mahom umirući i odlazeći pod zemlju sa verom u odlazak na nebo i sa datim i neiskorišćenim životom.

Zbog sumanutog „malum“ se ne osećam slavno, još manje značajno, niti „loše“, dok trošim poslednje ostatke snage ranjenog tela koje sve više slabi dok hodam, jer mi je duša, sa svojim rojevima misli pratilja, zapanjujuće vedra, živahna, izopštena i uzdignuta, natkriljujući ovaj ostatak mene što se vuče, moje povređeno telo i moju sablasnu pratnju. Kakva je to svita iza mene? Čopor hijena u ljudskom obličju ili ljudski dusi zaboravljeni u telima gmazova koji sikću, krešte, laju, puze i balave, plašeći se da me sustignu. Možda im još nisam dovoljno slab; strpljivi su; drže sigurnu distancu. Kako počnem da posrćem i kapci krenu da udare o svoje donje polovine, osećam ih za vratom, njihov lepljiv, smrdljiv dah, te se naglo, sa ono malo preostale telesne snage, trgnem, izbečim i okrenem, ne bih li ih ugledao kako beže na svoju sigurnu poziciju, ostavljajući mi svoje jezive i zlokobne zvuke krkljanja i keženja koji nastavljaju da me prate i obavijaju, kao uporni pauk, suviše veliku i još uvek neulovljenu osu, svojom mlitavom paučinom. Još uvek se plaše, još uvek im se činim strašan, i to mi izaziva grimasu dijaboličnog keza dok me tera da istrajem, bar do „stanice“. Razmišljam i osećam u parabolama, a to su trenuci kada moj Duh zapoveda i kada mu se prepuštam; „On“, meni nesaznajan, nedokučiv; „ja“, za njega i bez njega obično parče materije, mesa i kostiju, ili zemlje, svejedno, iako znamo da jedan bez drugog ne možemo! 

Nastaviće se…

                                             Igor Rajović