Milićevo selo - Novi početak (prvi deo)

Lazar je konačno stigao na imanje gde se rodio i živeo sa svojim roditeljima. Svaki korak koji je pravio donosio mu je sve veću tugu. Na sve strane mogao je da vidi samo pustoš. Sve građevine, koje su se tu nalazile, bile su uništene i spaljene. Sve ono čega se sećao je nestalo, njegovi najmiliji, kao i svi dragi ljudi koji su tu živeli.

Seo je na stepenik ispred kuće od koje su ostali samo delovi zidova i zamišljeno gledao u ruševinu.

„Vratio sam se, majko, oče…mila moja sestrice!“, prošaputao je u sebi.  Iz razmišljanja ga je trglo mukanje stoke i glas čobana koji ih je terao. Okrenuo se i ovaj ga je tada primetio:

-Koji si ti, brale?- upita ga čoban, stariji čovek očevih godina.

-Lazar Simović! Moj otac je bio…-poče Lazar.

-Ti si Radovanov sin? Mislili smo da si i ti mrtav. Ja sam Miladin, sa drugog kraja sela, dobrodošao sine!

-Hvala čika Miladine! Bio sam u partizanima, kraj rata je, pa sam se vratio.

-Znaš ko je ovo učinio, seme im se zatrlo?!-reče Miladin.

-Znam. Našao sam ih obojicu, i Dimitrija i Nikolu. Osvetio sam moje. Savka, služavka mi je rekla, i ona se bila izvukla, sreli smo se u Sandžaku.

-Dobro da te je našla, valjda je preživela ove strahote. Nego sine, šta ćeš ti sad?- upita Miladin.

-Imanje više nije ničije. Probaću preko komande da mi daju jedno parče zemlje, da ostanem na rodnoj grudi. Polako ću neku kućicu za početak…videćemo. Nego, čika Miladine, gde su pokopani moji? Neko je valjda sve ove jadne ljude sahranio.

-Seljaci su, par dana kasnije, sve leševe odneli do groblja. Neke su uspeli posebno da pokopaju, većina su u zajedničkoj grobnici. Mislim da su tvoji, i gospođa Milanka, posebno sahranjeni. Nisam bio tu kada su ih...pitaćemo nekog.- odgovori Miladin.

-Ako hoćeš, dođi do mene da spavaš, dok nešto ne središ sebi, sam sam, žena mi je umrla od tuberkoloze, sin mi je poginuo negde u Bosni...ako hoćeš.

-Hvala ti! Noćas ću ovde ispod drveta spavati, navikao sam. Sutra ću otići do Požege, u komandu..imam tamo neke koje znam, tražiću parče zemlje.  

Sutradan, ranom zorom, Lazar je krenuo put Požege gde je pronašao neke svoje ratne drugove.

-Što si zapeo za selo? Dođi ovde kod nas, naći ćemo ti neki posao u komandi.- reče mu jedan od drugova.

-Rođen sam tamo, prve korake napravio…selo volim, ne bih ja mogao u grad. Samo vi meni uradite te papire, iduće godine doći ćete kod mene na domaću rakiju.- odgovori Lazar. Odlazeći iz komande, počeo je da razmišlja odakle da krene. Najpre će pokušati da nađe grobove svojih, a onda da smisli kako će sebi napraviti krov nad glavom. Jesen, pa zima će brzo doći.

Te prve poratne godine Lazar je imao puno posla. Uspeo je da sebi napravi malu brvnaru, kako bi imao zaštitu od padavina i zime koja je dolazila. Imao je malu pomoć od strane Miladina i još par ljudi. Njegov ratni drug Dragoslav mu je doterao par kokošaka i jedno prase, i kad je došlo proleće, mogao je da razmišlja o zemlji koju je dobio.

Sa dolaskom proleća, imao je malo vremena da se vidi i sa ostalima koji su preživeli ratne strahote u selu. Od jednog meštanina je saznao da je Savka, koju je sreo u zbegu, poginula negde u Bosni. Neki ljudi, sa imanja, koji su uspeli da pobegnu pred četnicima su ostali živi, i Lazaru je bilo milo što je to čuo.

Jednog dana, dok je kopao u blizini kućice, video je da putem prema njemu idu dvojica koje je uskoro prepoznao. Bili su to Borivoje i Sima, koji su bili u komandi u Požegi.

-Gde si junače?- poviče Sima.

-Otkud vi ovde?- upita Lazar i pozva ih da sednu ispred njegove kuće.

-Obilazimo malo ovaj kraj, zbog raznih stvari. A usput nam i ti trebaš.- reče Borivoje.

-Ako ste došli da me zovete...- poče Lazar.

-Ne! Sačekaj, objasnićemo ti, čekaj da malo danemo dušom.

Lazar im je sipao po malo rakije u neke lončiće koje je imao i čekao da čuje razlog dolaska.

-Vidi, Lazare! Partija je rešila da počne da formira po selima zadruge…da pomogne seljaku. E, ovde će biti jedna od tih zadruga i ti bi trebalo da budeš glavni. Sve šta treba da radiš, bićeš detaljno informisan. Da li te interesuje? Mi smo te predložili, ti samo reci da, ili ne. Lazar se ukočio od iznenađenja, nije mogao da zamisli da će tako nešto da predlože. Ipak, uhvatio je vazduh i rekao:

-Da! Pristajem, drugovi!

Početkom leta, Zadruga u Milićima je i zvanično otvorena, a Lazar je postavljen na mesto direktora. Ubrzo su počeli i prvi poslovi, a i život je počeo da se vraća u selo.

Par godina kasnije, Lazar je bio ispred kancelarije zadruge i razgovarao sa nekim seljacima, kada im je prišla lepa devojka, dugačke smeđe kose vezane u pletenice:

-Dobar dan! Recite mi gde da predam mleko? Prvi put sam ovde.

-Eno tamo, kod onog u kecelji što stoji ispred onog ambara. Nego, devojko, kako se zoveš i odakle si ti?- upita je Lazar, ne skidajući oči sa nje.

-Milijana! Moji su došli iz Sjenice. Sada smo u blizini manastira Prilipac.

-Drago mi je, Milijana! Ja sam Lazar, direktor ovde.

Milijana pocrvene, okrete se i ode prema ambaru.

„E, pa Lazare! Vreme ti je da se oženiš“, prošaputa u sebi i uđe u kancelariju.

-nastaviće se-