Miris gospođe X (prvi deo)
Tog leta je deda morao u bolnicu. Slabašan kroz čitav život, pa i rat, bolovao je od svega i svačega, ali se uvek „izvlačio“. Međutim, upala pluća koju je imao već godinu i po je lečena nemarno. Bez antibiograma, dobijao je geramicin dva puta dnevno, ujutru i uveče, ali rendgenski snimak je opet bio isti kao pre lečenja. Onda se neko od lekara setio da napravi antibiogram i prema njemu odredi pravi antibiotik. Veoma oslabljenog imuniteta, morao je da bude pod većom direktnom pažnjom doktora, a obzirom da su stanovali daleko od gradske bolnice, putovanje svakog dana da bi primio injekciju ili infuziju i da bi se kontrolisala temperatura – nije dolazilo u obzir. Tako je baka od ujutru do uveče bila kod njega u bolnici. Uveče se vraćala umorna, ali zadovoljna št se dedino stanje popravljalo, jedva je nešto jela, popričale bi malo i zaspala takvom brzinom kojom ni malo dete ne bi zaspalo. Uvek bih se nasmejala kada bi se čim spusti glavu na jastuk, čulo diskretno „struganje“.
U nedelju smo iše obe u posetu. Kada smo se vraćale, sišavši iz autobusa, išle smo jedan komad puta pešice. Tada sam je prvi put spazila. Uvučena iza drveća sa raskošnim krošnjama, jedva se i primećivala. Bila je prizemna, ali sa uređenim potkrovljem. To se moglo videti po gornjoj tersi i zavesicama na prozorima potkrovlja. Izuzev vrata, koja su normalno bila postavljena, imala je vrlo neobične prozore – visoko postavljene, tako da ni osoba od dva metra nije mogla da „baci“ pogled kroz prozor. Visina im je bila, reklo bi se pola metra, ali su širinom nadoknađivali protok obilne dnevne svetlosti. Po slobodnoj proceni, sa leve i desne strane u visini vrata su započinjali po metar i po široki. Završavali su tik ispod potkrovlja i levo i desno počinjali odmah posle prve leve i prve desne cigle. To je kuća jedne gospođe koja je do pre tri godine živela u njoj. Sada je na prodaju, rekla je baba i dodala da su ključevi kod nje. S vremena na vreme neko svrati da se raspita za nju, a baka im napiše njenu adresu u gradu. Međutim, eto već tri godine nije prodata. Zaklela bi se da je pre par meseci videla svetlo u kući, što znači da je gospođa obilazila kuću, ali baki se nije javila. Kada je baka drugog dana pokucala, niko nije odgovorio. Otključala je i ušla. Skoro bi bila sigurna da joj se svetlo kroz čudne prozore učinilo, da nije imala tako dobar nos. Kaže da je osetila i prepoznala gospođin miris. Bio je karakterističan – mirisao je na čisto rublje koje je smrznuto uneto u toplu prostoriju. Podigla sam obrvu i pogledala baku. Vrlo neobičan opis i mirisa i bakinog objašnjenja. Tačno sam znala taj miris. Međutim, ono što je baka nakon toga rekla, više me je zainteresovalo od opisa mirisa gospođe X.
- Na svakih dvadeset do mesec dana, dolazio je jedan gospodin kolima. Ostajao bi po dve, ponekad i po tri noći. Tih dana nisu izlazili iz kućice, niti su se čuli. Kada bi odlazio, nije ga ispraćala. Obično je odlazio u ranim jutarnjim satima. Inače, bila je udovica. Pretpostavljam da je bio ljubavnik. Ona je bila očuvana sigurno prešla šezdesetu, a on pristojnog izgleda, ali visok i krupan čovek. To sam mogla da vidim za tih pet-šest godina koliko je gospođa živela tu i gospodin dolazio. Posle toga, nije došao ni kroz dvadeset, ni trideset, ni skoro dva meseca, a onda je i ona otišla u grad.
Cela bakina priča me je zaintrigirala. Sutradan odmah posle doručka, uzela sam ključ koji je visio na zidu i otišla do kućice. Za svaki slučaj sam pokucala nekoliko puta, a onda otključala vrata i ušla. Velika prostorija je bila predivno uređena. Desno je stajao sto sa klupama sa naslonom, od punog drveta. Desno je bila vitrina, garderobni ormar, mali niski stočić i dve udobne fotelje. Iza te klub garniture, prekriven prekrivačem predivnih boja, širio se veliki bračni krevet. Na natkaznama dve iste lampe, a čitav zid iznad kreveta bio je prekriven umetničkim slikama. Između kreveta i klub garniture na levom bočnom zidu, izgrađen je manji kamin u kamenu. Desno odmah do stola, drvene uske stepenice su vodile u potkrovlje i zaklanjale vrata kupatila. Potkrovlje je imalo samo jednu sobu sa jednim krevetom. Velika komoda sa sedam fijoka bila je takođe od punog drveta. Pored prozora koji se nalazio sa suprotne strane u odnosu na ulazna vrata, nepomično je stajala fotelja za ljuljanje prekrivena toplim krznenim prekrivačem. Pored fotelje, na omanjem stočiću, stajala je velika pletena kutija spuštenog poklopca. Sve je bilo uredno, malo, ali prostrano, dovoljno prostora za dvoje. Najinteresantnije od svega što sam videla bila je ta pletena kutija, koja me prosto mamila, možda opne velike fijoke komode, ali nešto drugo mi je zaokupilo pažnju. Prošla sam kroz potkrovlje i donju sobu njušeći kao pas. Miris! Miris čistog rublja koje je smrznuto uneto u toplu prostoriju – širio se kroz celu kućicu i bukvalno opijao. Na njega je mirisalo sve – i zavese i prekrivač na krevetu, predivni jastuci sa belom čipkom, peškiri u kupatilu... Otvorila sam ormarić u kupatilu i oduševljeno uzviknula! Na svakoj poličici je stajalo po nešto: sapun, neke kremice, kupke, pribor za nokte, blaznice...a na jednoj polici samo jedna mala okrugla flašica sa mirisom. Zadrhtala sam kao da sam pronašla izuzetno vrednu stvar. Skoro bojažljivo, pružila sam ruku i uzela flašicu. U njoj je bilo parfema za jedan prst, a u njemu je stajao biser! Polako sam skinula poklopac i pomirisala ga. Da! To je taj miris!