Miris njene tišine

Sela je za pisaći sto i uzela olovku, pa je krenula da piše ne stajući da udahne. Pisala je kao da se svađala, kao da je istresala na papir ono što usne nisu mogle da kažu:
"Ovo nije dobro, rekao bi neko ko nije ostrašćen. Ovo može mnogo bolje, rekao bi neko možda malo uvređen, jer je očekivao bolje.
Ovo je sranje, kaže samo onaj ko nema ništa više da doda, nema sebe u sebi, nema interesovanja da pročačka po rečniku i iskoristi bolju reč koja odražava njegovo gnušanje, nema milosi ni prema kome, jer prema njemu nisu imali ni milosti ni razumevanja.
Oko za oko, kaže onaj koji je osetio osvetu.
Okreni drugi obraz, kaže onaj koji nikada ništa nije osetio.
Ništa ne kaže onaj koji nema razloga rečima da objašnjava nešto što je nepogrešiv osećaj duše koja je sve preživela, doživela, koja je izgrebana uvredama, izubijana kamenicama ovih koji sude, a nisu sudije, niti su ljudi.
Suze, pojam ili telesna tečnost? Uzrokuje ih patnja ili trenutak velikog bola.
Suva definicija, sa sajta psihologa koji su se dugo pitali zašto neki ljudi plaču, a drugi ne.
Ćutanje je zlato. Kažu oni koji se palše sopstvene gluposti.
A ja ćutim, jer očekujem…
Očekujem da ne boli ovoliko,
očekujem da kažeš da nije dobro
i da ukažeš na greške, ne očekujem uvrede!
Niko, nikada ne očekuje uvrede.
To je univerzalno pravilo.
Od tebe ne očekujem ništa osim istine, ali jedno je istina, drugo je uvreda.
Ni jedan pisac ne piše uvek kapitalno delo i spreman je na kritike, ali ne na uvrede…
Ne seri – zašto meni uvek najgore, zato što sam tvoja, zato što sam uz tebe, pored tebe?
Ne govorim, jer bi glasom odala emociju, a ti ne voliš moju emociju, ni svoju. Guši te tvoj bes i tvoja nemoć, pa ga bacaš na mene. Zdrava sam, navikla sam, mogu da podnesem…ćutaću…"
Nije stala ni da otpije gutljaj vode koju je nasula i čašu stavila pored sebe. Suvih, poluotvorenih usana sricala je nemo reči koje je zapisivala. Kao da će im tako dati na značaju, kao da će na taj način dobiti potvrdu, ili će je prostor progutati zajedno sa stolicom i odneti je negde gde će njen vrisak doveka lebdeti u vremenu, nemo.
"Svaki pisac je u svoje reči usadiio svoju emociju. Ne, nije istina da se možeš udaljiti od sebe i pisati kao posmatrač. Ni tako ne dosežeš neophodan nivo objektivnosti, jer i kao posmetrač na svet gledaš svojim očima.
Žene, žene pišu srcem pre nego razumom…patetično, sranje, loša književnost…
Nije tačno, sve što dotakne čitaoca, svaka rečenica koja u njemu probudi emociju je dobra rečenica. Svaka slika koja se njemu, dok čita, stvori u glavi, carski je dobitak. To je harmonija između pisca i čitaoca.
Ne, srce nije patetična ženska izmišljotina na koju se vade kada im ponestane izgovora za loše napisanu misao. Srce je osnova, ali plitko srce piše male priče, dubogo, otvoreno srce piše mudrost.
Tvoje uvrede izgrizle su mnogo reči iz mojih priča, sažale su ih na golu kost, na samu suštinu. I, gde je tu lepota očekivanja, gde je tu dubina razočarenja, kada se ne desi očekivano, gde je tu suza za izgubljenim, gde su tu boje koje čine sliku, jer bez boja slika je samo kroki, samo kontura onoga što treba da nastane. Boje su misaona celina, a ne kitnjasti ukrasi ženskog mozga vekovno ispranog vezom i štrikanjem.
Luda sam. Luda sam što te puštam da kaspiš moje reči, a sa njima i moje srce. Luda sam što sam dozvolila da me poniziš u mom radu. Da me svedeš na onu najbolniju -"sve ste vi iste", a nismo, niti ćemo ikada biti.
Luda sam, jer ne umem da govorim, glas mi je sputan rečima napisanim. Ćutanje mi je uzelo moć govora, ali dalo mi je reči koje zvone i kada su neizgovorene."
Bes u njoj je jenjavao. Prsti su počeli da joj drhte, a suze su kvasile mastilo.
"Rekao si mi da se nosim.
Odneću se. I sebe i svoje pisanje…
Ostaviću ti samo ovu rupu u postojanju, jer si bez mene samo obična bučna gomila mesa.
Mi, žene, mi smo miris i duša postojanja, vi ste kamen temeljac, a bez naših boja vaše su kuće sive, hladne i beživotne.
Kada budeš čitao ovo, ja ću biti negde gde ću pisati svojim bojama, i nikada neću prestati. Kitiću tuđe kuće, ako ne mogu svoju. I plakaću, svaku suzu ću ti poslati i svaka će ti pasti na srce, jer kada više ne budem tvoja, kada postanem svoja, tvoje srce čeznuće za mojom vodom…pustinjo…čoveče od krvi i mesa…tužni golijate…ljubavi jedne žene koja je umela da govori srcem."
Ušao je u stan okupan svim nijanasam zlatne i bakarne, sunce je zalazilo, boje su remetile apsolutnu tišinu i mirisale su na njenu kožu, na nju…napisala ih je samo za njega, poklonila mu je još jedan zalazak sunca pred dugu zimu njegove tame. Osvrtao se i shvatio je da prokleta kučka sa sobom nije odnela ništa…osim njegove duše.

Autor Olga Tomović