Miris žene

- Pišeš? Nisam ni znao.To što pišeš je dokaz usamljenosti.
- Jeste, ali više volim da budem u društvu sama sa sobom, nego sa svakakvim ljudima. I hoću da mi ti radiš ilustracije za knjigu. Fotografije zapravo, kao nekad.
- A gde su ti one sa mora?
- Uzeo mi ih je. Odavno. I nikada nije hteo da mi ih vrati.
- Šteta, bile su savršene. Zapravo ti si na njima savršena. Uostalom sve koje sam ja slikao su bile divne. Na njima si tako oslobodjena, tako svoja, tako Ti.
- Onda dogovorili smo se?
- Ma ne znam videću, još samo i ova druga ćerka da završi, zaposli se i konačno ću moći da radim to što sam oduvek hteo.
- Kao ja. Deca otišla, javljaju se, ali retko, dolaze još redje. I šta ću nego da pišem. I imam toga dosta. Ali fali mi slika. Uz reči. A ti to umeš. I možeš. I hoćeš, jel da?
- Ma, ne znam...
- Poslaću ti neke materijale da vidiš šta možeš uz to da slikaš. Da pročitaš, pripremiš se…
- Nemoj da si smešna, pa kad sam ja šta čitao? Uvek si mi ti pisala pismene zadatke. I prepričavala lektiru. I recitovala… A ja te fotkao.
- Hoćeš sad da ti pročitam. . Evo imam ih tu ,u telefonu, mogu, ajd samo par da čuješ…
- Ne neću, doći ću jednom samo meni da čitaš. Ko nekad…

Ustaje, obgrli joj ramena nežno, poljubi u kosu i kaže:
- Kad bih mogao ovaj miris da fotografišem. Da napravim crno belu sliku tvog parfema. Da kad pogledaš, osetiš.

Ženu.

Autor Slađana Belko